Промоција поетског путописа „Људи и градови“

У уторак 12. јуна у 19:30 промоција поетског путописа „Људи и градови“.

Гост: Горан Лазовић, аутор
Одломке чита: Љуба Тадић, првак драме Народног позоришта

О књизи:

Несвакидашња књига ЉУДИ И ГРАДОВИ, исписана на више од седам стотина страна, која је према карактеризацији писца, ГОРАНА ЛАЗОВИЋА, можда роман, појавила се ових дана, свежа и другачија да остави траг у времену и опомене нас да у дигиталном добу и виртуелним световима постоје живи сусрет и разговори. Путописно-поетска проза причана и писана током вишегодишњих путовања и скитања од Монголије, Париза, Ростова на Дону, Беча, Прага, преко Сибира, Јасне пољане, Вероне, Иркутска, Венеције, Трира, Краснојарска, Кијева, Лавова, Нице, Хабаровска, Краснодара, Минхена, Долгопрудног, Карелије, Темишвара, Констатинова, Истанбула, Санкт Петербурга, све до Бајкалског језера. У књизи се налазе и Лазовићеви записи са Волге, доживљаји из села Бороваја, као и писма из Доњецка, приче о Тичјем пољу, Сребреници, Угљевику и московском Божићу.

“Људи и градови” воде нас кроз маштенске и “јестаствене светове”, душевним као и реалним пространствима, дарујући нас, штедро, али као у мимогреду, као да то ни помена вредно није, драгуљ-реченицама.

Ето, читајте и уживајте!

Очи ће вам бити озарене, као и душа, тако штогод нећете наћи на Интернету…то је оно причање крај ватре, у позни сат, лагано, пред озбиљним и мрким људима.

Зашто можда роман? Шта „Људе и градове“ чини романом а шта недостаје да то буде?

Моја нова књига је у предворју класичног романа, има доста његових одлика али роман није, мада сам је жанровски крстио да то можда јесте.

Романом је чине људи и догађаји, повезана радња и време кроз које пролазим као учесник и сведок онога о чему пишем, или ми о томе причају: негде је то исповест, неретко само портрет јунака, а најчешће корачање за њима, след њихове судбине, и стално окретање за собом. Отуда и толико лирских минијатура, које повезују време, радњу и људе, па и градове.

На Толстојевом гробу например, у Јасној пољани, у чувеној Долини тишине, наспрам Дрвета љубави, често сам сретао људе који нису ни знали име онога над чијим гробом стоје, али су ту дошли по туристичком програму, као оне две Немице – лезбејке, које описујем у књизи, и када им је речено да су на важном месту, оне су узвратиле – кад смо већ ту, зашто да не направимо селфи?

Ово је књига о овом времену, кад моћници желе да нас увере да је свето све што је грешно, и кад се Рај представља као добро снабдевени супермаркет.

Људи су данас постали толико сами да су заборавили да причају са собом, или то чине толико гласно да нам се чини да разговарају са суседима које не познају.

И добро је што ово није класичан роман, за ту врсту литературе ово време нема времена.

Сад написати и објавити књигу од скоро хиљаду страна равно је покушају самоубиства.

Али, ето, хоћу да верујем, да ће доћи време кад ће људи корачати усправно и кад ће моћи слободно да кажу да не припадају ни једној партији а да буду поштовани, не на основу онога што имају, него, на основу онога шта знају.

Моја књига није за свакога, понајмање за оне који ће њене корице покушати да уклопе са бојом намештаја у спаваћој соби.

Морали сте проћи доста градова и срести пуно људи, колико да би настала књига?

Три године сам писао ову књигу, а колико сам за то време пропутовао најбоље знају моје патике, ове које сам урамио на веранди, које су само у једном месецу прошле више од 12 000 километара. Оне су се скоро распале, зато им не дам да пропадну. Биле су са мном на Бајкалу, тог лета, и у Краснодару и још на пет мора, у Санкт Петербургу, Москви, биле су и у Карелији, на два сата од Северног пола, и оне сад чекају да о њима напишем причу.

Не мора се проћи ни пуно мора ни пуно градова да би се написала оваква књига, али сам је написао, јер сам то желео исто као што сада хоћу да напишем књигу о поклонима које сам добијао на путовањима. Видите, можда несвесно, ја се опет враћам људима и градовима, онима који су ме гостили, јер у овој соби, где сада причамо, део је њихове душе, мириса, овде су и снови које сам тамо негде сањао, неизговорене речи, ево, чувам и медвеђе нокте из Сибира, и кад их дотакнем сетим се Ивана Ивановича из Зикова, који ме је извео на снег и уз хармонику ми казивао Пушкина. Он ми је поклонио комад брезове коре, и ја ћу на њему написати песму о тој ноћи када је Уљана Јаворска пливала по снегу.

Откуд жеља и потреба за живим разговором, сусретом лице у лице и погледом очи у очи у веку свеопште људске отуђености и монолога?

То је можда бољка из детињства, увек сам више волео да слушам него да причам, јер ме је ово друго пуно замарало.

Можда ме и сад због тога боле болести које сам заборавио!

Причи која нема меса не требају моје уши, имам ја у животу пречих ствари, уместо да слушам глупости, лепше се осећам кад гледам фотографије кад сам био на гробу Волође Мајаковског или да поново читам писма Марине Тарковски.

Од лоших прича ме боли желудац, више него од лоших људи.

Међутим, оно што ме плаши, човек је данас заборавио да прича, и кад то ради, свака прича бива обојена неверицом, можда и страхом, и све му се чини да ће му оно што каже ући у биографију које нема.

Зато, тражећи приче, ја сам налазио људе, и одлазио у градове, где сам сретао себе из детињих снова, домаштавао у сваком путопису по неки лик, чак и део радње, и исповедао се својој сабраћи, обично на гробљу, Кафки и Јесењину например, са собом водио неку Соњечку, измаштану од стотину зена, и све то да бих био уверљивији, и да би тај сусрет са неким од саговорника имао драмски набој, такав да читалац осети нечујни подсмех кад књигу испусти из руку.

Данас је човека теско гледати у очи, јер тамо најчешће ниста лепо нема да се види, или има забезекнутости кад му се учини несто добро.

Но, сналазио сам се, и сви људи са којима сам причао унели су ме у неке своје бележнице, јаве се понекад, неки ме зову братом, а неки, попут Сергеја Соломатина, једва чекају да опет дођем на Волгу, да ћутимо заједно.

Је ли сваки сусрет са човеком прича?

Сваки човек је солитер за себе, а ја нисам љубитељ високих зграда, у приземљу се најкомотније осећам, и не марим за поглед из птичје перспективе.

Томе су ме научили велики људи, неке књиге и очеве приче.

Растао сам у Бродареву, тамо су уске улице, и мисао је таква, и кад год бих се вратио са брда које смо звали Насова трешња, отац је питао – шта си видео?

-Ништа! – одговарао сам.

-Онда је добро! Од висине се, сине, глава квари!

Ту истину сам спознао код Јевтушенка, Вознесенског, Дмитрија Данилова, Вадима Степанцова, код Рубанова и других, који су, кад их гледате у квартовима где због њих долази поштар, скоро неприметни, можда обицнији од девојке која ради у продавници новина.

Једноставност је врлина памети, а ономе ко је паметан не пада на памет да изиграва провинцијску библиотекарку, која тугује кад се за њом дзибери не окрећу.

У Вашој књизи је велики број познатих и значајних светских имена, обавијених велом недодирљивости, колико је тешко или лако причати са таквим људима?

Све је ово један велики рингишпил, и кад седнете – нема више скидања!

Они су знали ко су, а ја нисам заборавио због чега ме примају.

Не заслужују они да их поредим са овим насим“интелелектуалцима“, јер се бојим да прича, например, о Канту и печењу тек скинутом с ражња, не заврши у досијеу тајних служби.

За мале људе велики људи имају само једну ману!

Ово је Балкан, успех се не опрашта!

И све што не могу делом, они могу језиком, оним поганим, да понизе, опањкају, да измисле и после полижу све што су попљували.

Прича се да сте Кустуричин човек од поверења и да сте захваљујући њему стигли и до Патријарха Кирила?

Ја сам чуо лепшу причу, да људи који брину о Кустуричиној безбедности брину и о мени, чак ми доносе лимун кад се прехладим. И ја ништа не желим да демантујем, осим тога да лимун не користим.

Како гледате на то што је Кустурица био уз сваку власт у Србији?

Посумњајте бар мало у моје памћење, и проверите која то власт у Србији није била уз Кустурицу, ко то од српских владара није хтео да му се додвори и да буде у његовом друштву?!

Кустурица јемалииграч за ове просторе, ако ми не верујете отиђите у руско село Пустошка, име вам све говори. Имао сам тамо књижевно вече, а село је на граници са Белорусијом и Литванијом, и ја питам – да вам јос нешто прочитам?, а они – не, други пут, причајте нам сад о Кустурици! У тој руској вукојебини, ти људи знају више о Кустурици него студенти режије у Београду!

Хајде сад, да се запитамо у чему је проблем?

Вероватно у оном пласту сена на Мећавнику, у оној голој ледини, где је сад позорница на којој су наступала најзначајнија светска имена музике и глуме! То је, знате, само никло, преко ноћи, и тај пласт сена је, прича се, једном освануо са руском заставом на врху, а то место је тако дивно могло да се употреби, да Европа висе не брине о никлу.

Да ли случајно, Кустурица је и рецензент Ваше књиге?

Можда му је то грешка, тешко је мене волети, а јос теже ми опростити што сам уз њега.

Како сте дошли до руског Патријарха?

Није било тешко, сад ми се чини да то може свако! Било је пуно провера, администрације, печата, и превише чекања. Кад сам изгубио стрпљење, јавили су ми да могу да долетим. И, ето, случајности, на аеродрому сам се срео са Кустурицом, само је питао – откуд ти?

Има ли срећних људи и срећних градова?

Можда има, несрећа се носи а срећа тражи. И кад смо најсрећнији, тражимо још. Зато нам је туга на врату, зато смо ретко своји. Градове чине људи, а људи градове. Једно без другог су сиротиња. То је као и у љубави, увек је добијао онај ко је губио, имао је на крају о чему да прича.

До колико људи и колико градова су до сад стигли Ваши „Људи и градови“?

Не знам докле су дошли моји ЉУДИ И ГРАДОВИ, мени је важно да путују. Ноћас су били у Бољшој театру, јуче у Переделкину, па у Требињу, има их у Смедереву, Београду, Угљевику, Суботици, стигли су и до Мећавника!

Како је Кустурица реаговао?

Био је огорчен, рекао је – књига тек изашла, а већ хит! То, стварно, нема смисла!

Као писац како коментаришете последње одлуке у Хагу?

Правда је достизна и у њу верујем, само ме чуди што се сад не оглашава Борис Тадић.

Ваша књига ће ускоро бити објављена и на руском језику?

И то у преводу великог Игора Товстонога, сјајног човека и великог филолога, и хоћу да је промовишем од Бајкала до Пустошке, а после да седнем у воз и да из Москве одем до Владивостока, трансибирском пругом, да се сретнем са јунацима књиге, да их окупим, као и оне из Монголије, тамо негде око Иркутска, да их загрлим, и кажем – остајте срећно, ја идем даље!