Градска библиотека Панчево
Слично
Градска библиотека Панчево
Уторак, 13. октобра 2026. у 19.00 часова
Књига Милорада Илића „Кроз призму грба Панчева: Игра симбола”, издање наше куће, биће представљена у уторак, 13. октобра 2026. године, у 19 часова, у Градској библиотеци Панчево. У програму ће учествовати аутор, историчар Никола Конески и етнолог Гроздана Миленков.
Полазећи од градског грба, Илић води читаоце кроз историју Панчева, повезујући препознатљиве грађевине, културне установе и индустријско наслеђе са људима који су обележили живот града. Приче о Магистрату, светионицима, храмовима, Пивари, Свилари и Гимназији преплићу се са личним сећањима, анегдотама и размишљањима о очувању завичајне баштине.
Спојем историјске грађе и приповедачке непосредности, књига позива на ново упознавање Панчева и његових симбола. Промоција ће бити прилика за разговор о градском идентитету, култури сећања и значају чувања наслеђа за будуће генерације.
Рецензија:
Панчево је више од града, то знају сви којима срце јаче закуца када, прелазећи мост преко Тамиша, угледају име града и торњеве његових цркава. Још више они који се баве историјом, јер је у њиховој љубави према „вароши где се Дунав улива у Тамиш” и поштовање према ономе чега више нема, а заувек јесте део Панчева.
Један од њих је ренесансни мр Мића Илић – инжењер, професор, директор, рок бубњар, писац. Његова књига „Како је полетела Српска Спарта” прича о „првом српском Икару” др Владимиру Алексићу, лекару, власнику Санаторијума, песнику, политичару и конструктору авиона, својеврсна је сага о Панчеву 19. и 20. века. О томе да је Алексићев дух наставио да лебди изнад његовог града, будући да је први ноћни лет изведен 1923. између Париза и Букурешта баш преко Панчева, а панчевачка Фабрика „Утва” деценијама је била понос светске авио-индустрије. Књига „Како је полетела Српска Спарта” доживела је и дивну драматизацију.
Књигом „Кроз призму грба” Мића Илић спаја прошлост Панчева с њеним траговима и са својом маштом. У потрази за идеалним симболом града, оним који садржи идентитет и веру у највише вредности, Илић води читаоце кроз време и простор, у сваки њихов кутак.
Свако откриће из панчевачких архивских извора и новина отвара нову тему. И сама сам године и страст према науци и писању посветила историји Панчева, па је тако после књиге о Банатској војној граници, настала она о изузетној просвети на том простору и њеним изданцима – првим образованим женама у Европи. Једна ученица (др Марија Вучетић Прита, прва лекарка у Јужној Угарској) и једна професорка (књижевница Исидора Секулић) Српске више девојачке школе у Панчеву „среле” су се у књизи „Јулијин балкон с погледом на слободу”, иако су се у стварности мимоишле. Када је Исидора дошла у Панчево, Марија је, с управо завршеним студијама медицине у Цириху и тек удата, отишла из њега. Још једна јунакиња ове књиге је Панчевка: Марија Јовановић, учесница Велике народне скупштине у Новом Саду 1918, једна од седам првих посланица у историји. А прва српска историчарка др Милица Богдановић пензионисана је 1942. као професорка Гимназије у Панчеву.
Понекад се сетим анегдоте настале у време писања књиге о претечама СКА и САНУ – Друштву српске словесности и Српском ученом друштву. Дивила сам се делу инжењера Анте Алексића, који је проучавао пловне путеве кроз Србију и трасирао пругу Београд–Ниш (можда и најлепши „споменик” владавине краља Милана Обреновића), а колега историчар ме питао да није и тај Алексић Панчевац. Била је то шаљива алузија на биографије којима се бавим, али колега није слутио да ће одговор бити: „Да, и он је био из Панчева!”
Неке од њих Мића Илић сврстао је у брендове Панчева. Мића на свој надахнути начин доноси Пејчића, Змаја и Алексића, „Панчевац” и Јовановиће, проту Васу, Вајферте, Пупина и Предића, Касапиновића, Топаловића, Исидору и Томандла, „Утву”. Додаје им Михаљевића, Шупљикца и Косанића, Николу Ђурковића, Ћурчина и Црњанског, Дуду Бошковића, Олгу Смедеравац. Изузетним деловима о хералдици, грбовима Србије кроз историју и 4 С, додајем сазнање настало приликом истраживања за поменуту књигу „Друштва свога доба”. Наиме, сасвим поуздано, 4 С представљају прво слово монашког имена принца Растка Немањића – Сава! Ево приче о том открићу.
„Најстарији српски стручни археолошки часопис ’Старинар’ покренут је 1884. године, залагањем Михаила Валтровића, утемељивача српске археологије и првог професора археологије на Великој школи. Часопис је био гласило Српског археолошког друштва, настао са жељом да се свет упозна са старинама српске земље. Омилити постојбину, ценити прошлост, крепити народну свест, томе је тежио ’Старинар’. Учени архимандрит Нићифор Дучић првенцу ’Старинара’ дао је свој рад ’Српске сфрагистичке и хералдичке старине’, у којем је, поред двоглавих орлова кнеза Лазара из Хиландара и Горњака, и још једног хиландарског, приказао печат Светог Саве у Карејама. Допунивши истраживања Димитрија Аврамовића, Дучић је закључио да је печат из времена Савиног монашког и књижевног живота, пре архиепископског. Потоњи архиепископи, из пијетета према Сави, украшавали су углове страна својих записа словом С, Нићифор Дучић закључио је да и четири слова С на српском грбу не представљају византијски симбол него – Савино име.
(Хуго Вајферт из Панчева, брат индустријалца, касније и гувернера, Ђорђа Вајферта, искусан и ревностан нумизмата, прибавио је ’великим трудом и трошком’ све споменице о војној историји Београда XVII и XVIII века. Налазио их је у Бечу, Лајпцигу, Дрездену, Минхену и, нарочито, Франкфурту. Освануле су у првом ’Старинару’, с описима племенитих метала од којих су израђене, лоза, портрета и осталих ликовних представа, као и натписа на полеђинама.)”
Посебну драж имају делови књиге Миће Илића посвећени грбовима Панчева, нарочито грб на згради Магистрата.
Идентитет Панчева изграђен је у време када је ово био град у Војној крајини, на граници Аустрије и Турске. Панчево је као војни комунитет стекло многе привредне и просветне предности. Ма колико то звучало неочекивано, Војна граница била је нефеудална и по томе, као и по слободи штампе, испред времена у односу на остатак Европе.
Прилике у Европи, условљене уједињењем Немачке које је окончано проглашењем царства у Версају, одразиле су се и на jужну Панонију. Окретање Аустрије Балкану после пораза од Пруске 1866, Аустро-угарскa нагодба и дипломатичност кнеза Михаила Обреновића награђена добијањем градова 1867, довели су до преговора о укидању Банатске војне границе. Како је Граница постала скупа и, на левој обали Дунава низводно од Београда, непотребна – већ 1872, век и деценију после оснивања, наређено је њено укидање.
То је означило улазак Панчеваца у парламентарни живот! Свој спартански дух пренели су, пре равно век и по, на борбу за слободне изборе. Михаило Полит Десанчић писао је пријатељу, вођи нотабилитетског крила Народне странке, др Светиславу Касапиновићу: „Свима оним који живљаху у оном добу остаће незаборављени они дани, кад се у Панчеву водио уставни мегдан на тако сјајан начин да је читаво Српство погледало на Панчево и поносило се са српским борцима изборнога среза панчевачкога.”
Бакрорези, куле, Магистрат (с две историје, пре Границе и од ње), витез Флоријан, „доктор свих врлина” пре исто тако називаног др Касапиновића, Сунчани сат и крилате нимфе, Прангија, Велики крст и Круг – све су то посебности које Панчево издвајају од других вароши и којима је Мића Илић поклонио пажњу и придао значај у књизи „Кроз призму грба”. Надзидао их је својом маштом, јер као што каже Блез Паскал: „Машта, то је она претежна, господарећа страна човекова…”
Изнад свих времена уздижу се храмови, тајни стварни призор на панорами Панчева. Узвишени су и у писању Миће Илића.
Од једног инжењера, магистра наука, професора, биографа др Владимира Алексића и моделара, какав је господин Илић, не чуди да су индустрија (Вајфертова пивара, Свилара, Рафинерија итд.), железница, авио-индустрија и авио-саобраћај добили заслужено место у књизи о симболима града на ушћу Тамиша у Дунав.
Куће и установе (граничарске зграде, апотеке, банке, хотели, остала здања), Народна башта, Певачко друштво (најстарије српско, још из 1838. године), Гимназија, Историјски архив, Народни музеј и Градска библиотека, све су то знаменитости без којих Панчево не би било драгуљ међу градовима.
Мића Илић је, као бубњар, важан део панчевачке рок сцене и познавалац њене историје, а сећање на групу „Бедем” даје овој драгоценој књизи још једну –димензију мемоара.
Вредност књиге „Кроз призму грба” налази се и у идејама насталим од симбиозе Илићевих неупоредивих знања и љубави према свом граду.
проф. др Ивана Б. Спасовић, историчар
У Београду, 18. марта 2024. године
РЕКЛИ СУ О КЊИЗИ:
Понешто о књизи „Кроз призму грба” и њеном аутору
Евидентна је појава да се последњих година у нашој средини знатно увећао број појединаца којима завичајна културна баштина „лежи на срцу”. Својом, сада већ другом књигом, која је пред нама, смело можемо тврдити да се том кругу придружио и Милорад Мића Илић. Већ на 19. страници књиге аутор нам открива своју намеру, односно циљ „да, кроз призму грба, упознамо најзначајније симболе града…” Сасвим оправдано одабрао је симболе које нам презентује, јер су они вредновани и научно систематски проучавани и од релевантних институција (Заводи за заштиту споменика културе) већ по окончању Другог светског рата па све до наших дана. Ипак, не смемо овом приликом пренебрегнути естетизам М. Илића, који провејава кроз причу о сваком споменику и догађају. Своје коментаре излаже одмерено и с одређеном дозом критичности управо онако како доликује правом Банаћанину. У жељи да едукује читаоца и скрене пажњу на вредности којима даје примат, открива нам да просветни радник и даље чучи у њему иако нам је познато да већ пар година ужива у заслуженој пензији. Такође, не устручава се и да укаже на катастрофално стање неких споменика културе (Пивара, Евангелистичка црква…). За нашег М. Илића симболи нису само непокретности већ и знамените личности које су рођене или су део свог овоземаљског живота провеле у Панчеву. Посебну драж књизи дају описи комшилука, догађања из детињства и младости чији је учесник аутор био. Сијасет датума, имена и ситуација уводи читаоца у ближу и даљу прошлост, откривајући оно некадашње старо Панчево које је, нажалост, последњих година потпуно ишчезло. Управо стога, ова књига остаје интересантан и важан документ за генерације које ће доћи. Свакако, препоручујемо је и свима који желе да прошире своје знање о Панчеву и део свог слободног времена утроше на читање ове, верујемо, надасве корисне књиге.
Никола Влајић, етнолог
У Панчеву, 15. априла 2024. године
О „игри симбола” Миће Илића
Историја је пуна симбола. Све у њој може бити симбол. С друге стране, у једном симболу може бити „много” историје. Историја Панчева, у том смислу, не представља изузетак. Напротив. Размишљање о слојевима панчевачке прошлости нуди свакоме ко жели и уме да размишља безброј симбола. Многе од њих је успео да уочи, истражи њихову вредност и прикаже их у оквиру корица једне књиге Милорад Илић. Прво што морамо истаћи када је реч о делу под називом „Кроз призму грба” – иако се ради о „игри симболима”, како и сậм аутор истиче, књига је заснована на историјским подацима и интерпретацијама о панчевачкој историји које у овом тренутку „поседујемо” у банатским културним круговима. Аутор је наводио изворе из којих је црпео своју основу, што ми, историчари, посебно ценимо када читамо рукописе који нису произашли из пера историчара. Међутим, знатно већа вредност ове публикације уочава се у ономе што је Милорад Илић урадио с том основом. Уметници најпре одреде шта желе направити, потом прикупљају и обликују материјал, на пример, бронзу, и коначно потписују своје дело – споменик. Попут вајара, аутор је најпре направио избор симбола, потом је прикупљао податке о њима, обликовао исте и коначно потписао своје дело – књигу „Кроз призму грба”. Читаоци ће на страницама ове књиге пронаћи податке и приче о важним панчевачким грађевинама, покретним објектима, споменицима, личностима, догађајима, процесима, чуварима симбола итд. Међу тим симболима су се нашли и чланови породице Вајферт и њихова дела чији значај за Панчево, и не само за Панчево, данас није довољно наглашен. Врло је симболично што се у књизи о симболима пише о овој породици која је и сậма волела и истицала симболе. Причом (причама) о њима аутор је дао свој допринос у томе да они коначно добију место у историји вароши на обали Тамиша које заслужују – да постану симбол постављен на одговарајућем месту.
Кључне речи које ће им се, уверени смо, појављивати у мислима су и: наслеђе, сећање, понос итд. Заиста, врло богато наслеђе панчевачке прошлости врло лако „креира” понос код сваког Панчевца (и не само код Панчевца). Међутим, мост између њих је сећање и ово дело Милорада Илића је заиста мост који повезује прошлост и садашњост и који омогућује бескрајни дијалог прошлости и садашњости. Додајући све оно што је урадио пре ове књиге, можемо закључити да је Милорад Илић и сâм постао симбол панчевачке историје.
Користим ову прилику да захвалим Мићи Илићу на подршци коју ми пружа још од средњошколских дана, када је година у којој пишем ове редове и у којој сам се запослио у Научном институту, била само сан који је изгледао као тешко достижан. Директор, како га ја и данас зовем (био је директор Машинске школе када сам је похађао), из наведеног разлога, за мене представља један од мостова који повезују моју садашњост и моју прошлост у контексту бављења историјом.
мср Никола Конески, истраживач приправник
Институт за новију историју Србије
У Панчеву, 22. маја 2024. године
РЕЧ АУТОРА
Ова књига је инспирисана историјом Панчева. На неки начин, она представља наставак моје претходне књиге „Како је полетела Српска Спарта”, али за разлику од ње, главна тема није летење, мада има га у мери која је била потребна. Оно што их повезује јесте управо историја Панчева, тј. историјски догађаји, карактеристични историјски периоди, историјске личности, историјско и културно наслеђе града. Наслеђе је једино материјално што је остало из прошлих времена. То је оно што грађане повезује с историјом. Ево неколико примера: У овој кући се родио славни српски и панчевачки песник, оснивач модерне код нас, Милан Ћурчин… Или: Застава коју гледамо, јесте застава Српске Војводине, под којом је војвода Стеван Шупљикац повео Панчевце у борбу против Мађара у време чувене Револуције 1848. Затим: Налазимо се испред реплике споменика Часног крста, посвећеног Светој Тројици, а који подигоше Панчевци, давне 1804, у славу прве победе над Турцима у Првом српском устанку. Овај „оковани” манастир, задужбина деспота Стефана Лазаревића је вероватно најстарији споменик српске културе северно од Саве и Дунава и један од најстаријих археолошких споменика у Панчеву уопште. Наведени примери упућују на појам који може да замени све што смо набројали. То су речи: симбол или симболи. Ови симболи су изабрани промотери који презентују историју града. Зато се ова књига може и сматрати књигом о симболима. Отуда и поднаслов: „Игра симбола”.
У дефинисањау тематике књиге, пошло се од основног симбола града. То је грб града. Према њему се односим као према архесимболу. Надсимболу. Идеја је била да причу о симболима града, испричам кроз призму баш тог надсимбола. Грб града је главни симбол града. Он представља град, што наводи да се Панчево у машти изједначава са грбом града. Ако је грб добро осмишљен, онда ова метафоричка једнакост делује прихватљиво. У овој књизи, прво поглавље се односи на науку која проучава грбове. То је хералдика. Суштина хералдике (суштина грба уопште) јесте дефинисање, приказивање и препознавање главне карактеристике, а то је ИДЕНТИТЕТ. Ако је идентитет промашен, све остало је промашено с њим. У случају грба Панчева, управо је идентитет та одредница, која објашњава како је грб преживео скоро век и по, тј. шест-седам држава и остао изворно исти и препознатљив!?
Знам да нама који живимо у 21. веку, веку компјутера, мехатронике и роботике, вештачке интелигенције, све ово може да делује превазиђено и архаично, али треба имати у виду следеће: овде се ради о историји и идентитету који је кроз историју стваран и који се одржао. У уводном делу, а у смислу објашњења зашто и како идентитет, навео сам пример настанка грба Србије, као типичан пример стварања, чувања и одржања идентитета. Вероватно су се многи од вас често питали: зашто круна, кад смо ми одавно Република? Одговор би био повезан с речју и појмом идентитет. То је наша веза са славном прошлошћу, када је стваран идентитет нашег народа, наше нације. То је у сржи нашег националног бића. Затим сам уочио и паралелу с примером грба Панчева. На сличан начин као на претходном примеру можемо се запитати: зашто тврђава, кад ње одавно нема? Управо то, тај ратнички, војнички симбол, то је оно што је било заједничко и за Србе, али и за Немце, Мађаре, Румуне, на овим просторима у борби против заједничког непријатеља. И онда када је био најмађарскији, када је створен (1881), био је и српски и немачки, а и онда када је био најсрпскији (после Великог рата), остао је и мађарски и немачки, јер тај ратнички менталитет је био увек присутан и поштован. Зато је грб и опстао, јер идентитет је суштински непогрешиво одређен.
Желео сам да подсетим да је наша традиција проткана заједничком историјом на овим просторима. Такође ми је била жеља да покажем да наши преци нису били инфериорни у држави у којој су изабрали да живе, иако је било разних притисака и покушаја асимилације. Срби су били отворени према другима, преузимали су обичаје и културу других, али и сами су учествовали у развоју града, дајући свој допринос, уграђујући и чувајући своје и стварајући нову заједничку будућност. Схватио сам и на примеру грба да Србима Панчевцима није било тешко да се идентификују са симболиком грба. Схватио сам да они никад нису, нити ће заборавити, да суњихови јуначки преци на и под зидинама панчевачких тврђава, храбро ратовали и гинули, бранећи нову отаџбину коју су најискреније прихватили и то чак у већем броју, у односу на друге народе на овим просторима. Вероватно и у томе лежи тајна очувања имиџа нашег грба и идентитета кроз све те периоде. Верујем и да су Немци, Мађари, Румуни и други народи имали слична осећања и сећања.
Моја фасцинација грбом Панчева, његовим јасним сведеним изгледом, симболиком коју представља, његовом одрживошћу, па историјатом његовог настанка, била је присутна током целог процеса стварања ове књиге. Иако постоје симболи старији од грба и сами изузетног историјског значаја, ни тренутак нисам био у дилеми, да је баш грб архесимбол Панчева. Симбол над симболима. Такав поглед на грб ме је навео да кроз призму грба изнесем неке најважније теме из историје града. Симболично – кроз призму грба. Прва фаза је била да се грб оживи као што сам описао помоћу реалних симбола, који би заменили постојеће елементе грба, а да то и даље остане препознатљив грб, и да може и даље да се каже: да, то је наше Панчево. Друга фаза је била увођење других симбола. Када се све приче о тим симболима обједине, може се уочити повезаност између њих. Појављују се разни људи, догађаји, објекти, грађевине, брендови. Коцкице мозаика се слажу и прича о историји Панчева се заокружује на не баш обичан начин, кроз игру, игру симбола.
Да се не схвати погрешно, никако ми намера није била да је потребно радити редизајн грба, јер он је наше историјско благо, хералдички је савршено постављен, одолео је суду историје и времена и нема потребе за тим. Желео сам само да створим имагинацију шетње кроз град. Отварајући нове слике кроз призму измаштаног грба, појављују се стално нови симболи кроз један прозор, један стални оквир који симболизује грб. Може се замислити да и сами гледамо, кроз објектив камере, фотоапарата, данас све више мобилног. Динамика сигурно постоји, кретање, шетња кроз град, са жељом да кроз игру симбола, грађанима (туристима) приближимо најважније сегменте наше историје.
У потрази за најважнијим симболима, следио сам логику старих разгледница, и то оних најстаријих. Вешто око уметника, фотографа, непогрешиво је знало да истакне шта је то симбол, или шта је то што град чини посебним. Разгледница је све мање, готово да су ишчезле, али логика промоције града уз помоћ симбола се наставља кроз друге, савремене облике, медије и технологије.
Такође, желео сам и да укажем на наш однос према симболима. Однос према симболима је однос према нашој историји и култури. Чувајући симболе, чувамо нашу прошлост, нашу историју. Зато верујем да сви прави Панчевци чврсто стоје на становишту заштите и очувања симбола града. Поздрављам што се град шири и расте, али такође желим да верујем да ће се то увек, као и досад, одвијати са сазнањем да се не сме огрешити у вези правилног третирања симбола. Уосталом, сви значајни симболи града су и Законом заштићени. Ако желимо да сачувамо историјски идентитет нашег града, онда наши заштићени симболи и њихове амбијенталне позиције морају да остану као на нашим старим разгледницама. Ако се не поштује прошлост, несигурно се улази у будућност.
Верујем да сви прави Панчевци подржавају да се испоштују искрене и добронамерне сугестије везане за очување симбола о којима смо у овој књизи говорили, као на пример:
Да се Евангелистичкој цркви врати свака цигла, као што је то учињено на здању старе Свиларе. Да се свакој кући, вили, згради, цркви… које имају статус културног непокретног добра, поврати некадашњи сјај и да уживамо у лепотама архитектуре свих стилова који су овековечени на нашим разгледницама.
Сигуран сам да нико не жели да прелепе грађевине града пропадају као Витишлагерова палата с кубетом. Да буде „споља гладац, унутра јадац” као Хотел „Слобода” (некада „Еспланада”) или Закова кућа… Нека прелепе куће, попут кућа Ћурчина, Алексићеве виле или Гајићеве апотеке, буду примери за узор. Да стари, у пожару и немару уништени млин у Димитрија Туцовића, прерасте у хотел лепотицу на обали Тамиша, као што су то осмислили млади архитекти овог града. Зашто не повратити и изглед најстаријег здања индустријског наслеђа – Вајфертове пиваре? Ако већ не може да се поврати бренд, могуће је реновирати девастирани простор. Није тешко у модерно осмишљеном амбијенту старе индустријске архитектуре, замислити развој културно-предузетничких делатности попут: музеја пиварства, мини-пивара, ресторана, галерија… Нека „Вајфертови дани”, у том простору, буду сваког дана, а не једанпут годишње. Туристичка понуда Београда је огромна, а Панчево је већ део престонице. Некада су даме и господа долазили паробродом из Београда на пиво. Зашто то не би могло да се понови, чак атрактивније него пре?
Наравно, сви добронамерни знају да све то, када већ није урађено до сада, садржи и отвара многе проблеме. Постоји много препрека на том путу. Често су у питању надлежности, закони, процедуре… До каквих је само апсурда доводио Закон о реституцији?! Град је изгубио прелеп простор и галерију, којој су се сви дивили и у коју је град много уложио. Један власник је искористио своје право, а да ли је могло да буде другачије? Да буде задовољено и право и власници којима је имовина враћена, али и град. Често постоје механизми да се проблем реши по оној народној: „Вук сит, а све овце на броју”. Треба покушавати и тражити те могућности. Можда још може да се постигне неки договор с власницима „Трубача”, Светосавског дома… и колико још других случајева. Потребне су искрене жеље, идеје, пројекти, иницијативе и упорност. Постоје разни конкурси, фондови, добротвори. Сарадња управе града и грађана у заједничком интересу се подразумева.
Панчево је град старе културе и богате историје. Покажимо да смо достојни историје наше.
О АУТОРУ
Милорад Мића Илић, рођен 30. 4. 1953, у Плочици, Општина Ковин, Округ Панчево.
У Панчеву живи од своје треће године, где је провео детињство из снова, књига и филмова: у маштовитом свету заснованом на бајкама и епским митовима с косовским јунацима; у несташлуцима „опасних” дечака попоут „Дечака Павлове улице” или још познатијих, Тома Сојера и Хаклбери Фина, до неизбежних „ратовања” каубоја и Индијанаца. Посебну улогу у формирању маштовитог погледа на свет, одиграли су тада култни часопис за децу „Политикин Забавник” и чаробни свет Волта Дизнија. Мајка му је редовно читала „Забавник”, али његово нестрпљење да дочека наставак или нову причу је утицало да научи да чита и пише у петој години. Његови другари су се често окупљали око њега јер је умео да их занимљивом причом анимира.
Кроз школе је пролазио без напора. С поносом истиче да је био ученик Гимназије „Урош Предић”, коју су похађали Лаза Костић, Михајло Пупин, Урош Предић, Ђорђе Ваферт, Мика Антић, а у којој су предавали прота Васа Живковић и Милош Црњански и „истим степеницама” ходали. Из тог времена датира и његов радознали и креативни дух који га не напушта ни данас. Поред жеље за знањем, његов живот је био испуњен спортом и музиком. Још је активан музичар и спортски рекреативац.
На основу исказане заинтересованости за природне науке, попут математике и физике, односно њихове примене у техници, машинство је било логичан избор, а ваздухопловство спој наведеног, са жељом да се бави нечим креативним и атрактивним, чему је увек тежио. Дипломирао је на Mашинском факултету на групи за аерокосмотехнику, као стипендиста ФА „Утва” Панчево, где је касније радио као производни и пројектни инжењер. Био је члан пројектних тимова за авионе „утва 75 АГ” и „утва 75 четворосед” (претеча данашње „сове”). Спада у прву генерацију инжењера у Југославији која је обучена да се бави пројектовањем на рачунару (CAD), чиме се бави и данас. Поседујући таква знања и вештине, могао је да ради било где у свету. Био је у конкуренцији за специјализацију и одлазак у чувену компанију „Боинг”. Нажалост, ратна дешавања почетком деведесетих планове су пореметила.
Стицајем околности, после десет година проведених у „Утви” са групом колега, ваздухопловних инжењера, прелази из фабрике авиона у Машинску школу Панчево. Тада је извршен трансфер ваздухопловних технологија из фабрике у школу, што ће се тек касније показати као веома важно не само за школу и школство Србије већ и за привредни развој града. Генерације младих техничара и инжењера Панчева, с пуно уважавања и поноса говоре о времену, када су их у свет технике, машинства и менаџмента уводили професори поникли у ФА „Утва”. Период рада у школи користи за завршетак постдипломских специјалистичких студија на Ваздухопловној војној академији, са звањем специјалисте војно-ваздухопловног машинства, чиме заокружује своје професионално ваздухопловно образовање.
После сурове агресије НАТО снага, када је уништена најсавременија фабрика на Балкану, понос југословенског и српског ваздухопловства и развоја, започиње менаџерску каријеру као производни директор у компанији „Техномаркет”. С обзиром на углед који је уживао као инжењер, професор, менаџер, музичар, а пре свега као познати грађанин Панчева, један мандат обавља дужност члана Градског већа за привреду. На тој позицији развија велику сарадњу с удружењем занатлија, привредницима Панчева, а посебно сектором МСП. Као искусан инжењер и руководилац, препознаје значај локално-економског развоја (ЛЕР) и уз сарадњу с Регионалном привредном комором (РПК) ради на развоју механизамa ЛЕР-а, попут: локалних стратегија развоја предузетништва, удруживања предузетника на бази кластера или окупљања почетника у бизнису под „капом” бизнис инкубатора. У жељи да своја инжењерска и организациона искуства још више надогради, завршава постдипломске магистарске студије у области менаџмента, с научним звањем магистра менаџмента. Спој искуства и науке показао се веома корисним у његовом даљем професионалном раду, али и институцијама где је био менаџер. У једном периоду је био помоћник директора у Дирекцији за предузетништво – Бизнис инкубатор (ХИП „Петрохемија”). Случај је хтео да своју професионалну каријеру заокружи на функцији директора Машинске школе Панчево у двоструком мандату. У том периоду, на позицији директора школе, улаже своје комплетно инжењерско, менаџерско, педагошко и научно знање и искуство, уз велики ентузијазам и посвећеност. Од просечне просветне установе, школу је довео до елитне школе у граду и лидера у Србији у области машинства и саобраћаја. Уз његову визију и развојни програм, где је дуално образовање и развој у складу с потребама привреде имао централно место, ова школа постаје једна од најзначајнијих средњошколских образовних институција у Србији уопште. Аутор је пројектног модела дуалног образовања код нас и концепта учења на конкретним инжењерским задацима. Захваљујући реализованим инжењерским пројектима у школи и напредним технологијама које се у школи примењују, по његовој идеји, у школи је отворен Парк примењених знања и вештина „Спартакус”, јединствен у Србији. У последњој години мандата као директор, у школи је отворио истурено одељење Више струковне машинске школе из Зрењанина. Једна генерација младих Панчеваца је на врхунској едукативној опреми (CAD/CAM мехатроника, 3Д штампа…) школе и уз помоћ знања и вансеријских искустава професора Машинске школе, дошла до дипломе производног струковоног инжењера машинства. И ово је била визија на путу директора – да Машинска школа прерасте у струковну академију, што јој и приличи. Успоставио је сарадњу с Кисаразу колеџом из Јапана, на нивоу заједничких стручних радионица из области мехатронике, роботике, вештачке интелигенције, CAD/CAM-а, одржаних и у Панчеву и у Јапану. Потписани меморандум с деканом колеџа из Јапана подразумевао је и рад на заједничким пројектима и специјализације у Јапану.
Разлоге како и зашто су се познате иностране компаније „ЗФ” и „Бросе” одлучиле да баш у Панчеву изграде своје производне погоне, треба тражити и у квалитетима и потенцијалима Машинске школе и визији и залагању њеног бившег директора. Све то има везе и с оним технологијама чији је трансфер извршен из Фабрике авиона „Утва” давних деведесетих година прошлог века, наравно сада модернијим, уз примену мехатронике и прилагођене систему образовања, чији се ученици одмах по завршетку школовања, успешно укључују у директну производњу.
Милорад Мића Илић је аутор више стручних и научних радова из области инжењерства, ваздухопловства, образовања и менаџмента. Још као професор у школи написао је књигу „Моделирање солида у машинству, AutoCAD 2000”. Био је предавач инструктор за грађанство, у области рачунарске графике, предавач на Факултету за менаџмент (Нови Сад – Панчево) и предавач на Високој струковној школи (Зрењанин–Панчево).
У првој години пензије завршио је књигу о доктору Владимиру Алексићу, првом српском Икару. Овом послу је пришао као и свему што је радио у животу: посвећено, студиозно, стручно, с љубављу. Била је то његова мисија, обавеза према професији којом се бавио и поштовање према првом српском конструктору авиона, пилоту и знаменитом Панчевцу. Ради се о књизи која је више пута помињана: „Како је полетела Српска Спарта”. По тој књизи и идеји аутора и продуцента Милорада Илића, реализована је и позоришна представа „Време лета”, такође финансирана средствима Града Панчева (конкурс за културу), али и великог броја предузетника и грађана Панчева. Овај пројекат је окупио десетак професионалних младих уметника из Панчева: глумаца, редитеља, сценографа, костимографа, сниматеља, организатора и показао ниво позоришних потенцијала Панчева. На неки начин и ова књига „Кроз призму грба Панчева: Игра симбола” јесте наставак претходне публикације и говори о историји и симболима Панчева.
Илић је био на многим јавним функцијама: члан УО ХИП „Петрохемије”, члан УО РПК Панчева… Још увек је: председник Српско-јапанског друштва у Панчеву, председник Удружења ПКК „Узданица” (које стоји и иза овог пројекта), председник Скупштине ВС Војводине и председник Удружења рок музичара Панчева. Још је активни музичар, бубњар у бенду „The LVC’z” (ex „Баш Челик”). У току је промовисање ауторског албума: „Lights Out at Never”.
