Два века бибиотекарства у Панчеву
Дугогодишња традиција панчевачке библиотеке датира из 19. века. Панчевачко грађанство је стварало “читалишта”, места где су се размењивале књиге, налазила периодика, а уједно су била и места где су се они окупљали.
Срећко Милекер у Историји града Панчева помиње да је 1810. године постојала читаоница “која је позајмљивала многу корисну књигу”. Библиотека у Панчеву је 1840. године пренумерант на Видаковићева дела под именом “Сербска библиотека”. Године 1845. је основана касина која је касније пресељена у кућу Лазе Драгићевића код “Трубача”, и њен рад је одобрен наредне године. Осам година касније Карло Витигшлагер у својој књижари и књиговезници оснива позајмну библиотеку у којој су грађани, уз малу новчану накнаду, могли да узму књигу на читање на одређено време, а 1867. је отворио и праву библиотеку за узајмљивање књига. Исте године, у новембру месецу, др Светислав Касапиновић оснива “Друштво за распростирање корисних књига у народу”. Две године касније формирана је учитељска књижница коју је 1871. године преузела Православна црквена општина. Исте године одобрен је Статут Немачког друштва за читање и друштвеност које је постојало до 1883. године. У 1872. години помиње се официрска касина са 3244 књиге, која је брзо пропадала.
Највећи број књига библиотеке су добијале путем поклона. Библиотека црквене општине је, на пример, 1891. године примила велики број књига од ћерке проте Васе Живковића, од издавача и штампара браће Јовановић, др Љубомира Ненадовића и других. Библиотека је те године бројала 2731 дело и 4399 свезака на српском, немачком, руском, мађарском и другим језицима. Године 1922. је имала у свом фонду 6000 књига, а данас је Библиотека Православне црквене општине Панчево најбоље очувана библиотека ове врсте са изузетно вредним фондом.
Панчевачки грађани се 1893. и 1894. године поново окупљају око Српске читаонице смештене у згради Српске православне црквене општине. На основу сачуваног акта о њеном оснивању ова година се узима као почетак континуираног постојања читалишта у Панчеву.
15. октобра 1893. године одржан је први састанак покретача за оснивање Српске читаонице у Панчеву. Председник привременог одбора је био др Љубомир Гађански, а један од одборника је био и Лука Поповић. Мађарско министарство унутрашњих дела потврдило је правила Читаонице 16. јуна 1894. године, те је 5. августа сазвана прва главна скупштина ради конституисања.
Читаоница је отворена 30. септембра 1894. године. Одмах по оснивању претплатила се на велики број листова и часописа. Њен буџет је износио око 1800 форинти.
Године 1902. је основана Српска ратарска читаоница, а 1919. занатлијска читаоница. Библиотека Пучке банке је основана 1914. године и чувена је по вредном и великом фонду књига на немачком и мађарском језику. Већ 1922. године је имала 7500 књига.
15. јула 1906. године освећено је ново седиште Читаонице у згради Српске црквене општине поред Светосавског дома. Око ове установе су се окупљали многи умни Срби у Панчеву. Једно време су њени тајници били др Владимир Алексић, Милан Мандровић, др Душан Бошковић, Петар Барјактаревић и други. Старатељ је био и Иван Мартиновић, а домаћин др Миховил Томандл.
За време Првог светског рата је Читаоница, по наређењу полицијских и војних власти, затворена, а намештај и ствари су растурени. По ослобођењу није имала ни седиште ни комплетан намештај. Бивши чланови су се састали јула 1919. да обнове њен рад. Предлагано је локалном мађарском друштву “Таршашкер” да издају Читаоници своје просторије или да се уједине у једно друштво под именом “Касина”, али су то они одбили. Градска полиција је 27. јула 1919. реквирисала ове просторије и дала Српској читаоници. Зграда у Змај Јовиној улици број 5, која је после неколико година прешла у власништво Читаонице, била је најлепша зграда на територији Војводине коју је нека читаоница имала у то време. Располагала је великом паркетираном двораном за забаве, двораном за конверзацију, читаоничком двораном, кабинетом за одборске седнице, просторијом за библиотеку, станом за послугу, свим споредним просторијама, покривеном кугланом и лепим двориштем. Била је модерно опремљена, имала два билијара, увела је електрично осветљење и извршила је потребне оправке на згради. Имала је 240 чланова и годишњи буџет од 50.000 динара. Примала је све дневне српске листове и часописе, већи број страних листова и набављала је сва већа и скупоценија југословенска књижевна издања.
Градска библиотека у Панчеву се помиње 11. октобра 1923. године, а њено оснивање је везано за име др Владимира Маргана, познатог јавног и културног радника тог времена. Основни фонд и ове библиотеке су чинили поклони грађана. Касније је библиотека пресељена у Магистрат и чинила је са Музејем јединствену целину. Уочи Другог светског рата је Градска (или магистарска, како су је још звали) библиотека имала 8000 књига. Осим поменутих, 1941. године су у Панчеву радиле и библиотеке Гимназије и других школа.
Градска библиотека је била затворена за време Другог светског рата да би 1944. године обновила рад. Једна од првих наредби Војне управе за Банат односи се на прикупљање и чување књига. Већ 15. новембра 1944. Библиотека је озваничена као установа, а годину дана касније је отворена за јавност. Директор је био писац и адвокат Миховил Томандл. У то време је бројала 45.820 књига, које су сређиване по интернационалном децималном систему, и била је смештена у згради бивше Српске читаонице. Имала је 48 чланова.
Део њених фондова постале су и књиге некадашње Граничарске библиотеке – Deutscher Banater Gränz Bibliothek de KUK Militar kommunitates, Пучке банке и штедионице А.Д. у Панчеву и Библиотеке руске колоније у Панчеву. Фонд Граничарске библиотеке није обрађен ни доступан јавности, већи део фонда Пучке банке је педесетих година отуђен, а “руски фонд” обрађује библиотекар Несиба Палибрк-Сукић.
Библиотека се касније сели у зграду Магистрата, а 1975. године добија име “Вељко Влаховић”.
27. јуна 1980. свечано је отворена прва фаза нове зграде библиотеке, финансирана самодоприносом грађана. Други део овог пројекта, приближне квадратуре, нажалост до данас није изграђен што ствара велике проблеме у раду, лимитира активности и успорава даљи развој ове установе.
Деведесетих година библиотека враћа ранији назив – Градска библиотека Панчево.