Промоција књиге „На ивици неба“

У среду, 11. децембра 2019. године у 19:00 одржаће се промоција књиге „На ивици неба“ ауторке Данијеле Ненадић.

О књизи:

Друга књига Данијеле Ненадић „На ивици неба“ показује како сазрева као књижевница и занатски се унапређује, што је нарочито видљиво у структури књиге и „филмичности“ самих прича.

У згради на периферији града има 23 стана. У њима се одвијају 23 судбине. У неким становима је по једна особа, у некима их је две, у некима много. Ту и тамо животни путеви им се додирну или преплету. Двадесет и три приче за 23 стана и бонус једна уводна прича о архитекти заљубљеном у несталност линије која искаче – укупно 24 приче између корица књиге На ивици неба.

„Маштајућа љубав према несталности линије која искаче, облику који заводи, детаљима који те грле и који се косе с колебљивљом стварношћу“ – цитат из уводне приче као да најбоље и описује збирку и све оно што нас чека с различитим карактерима кратких прича ауторке.

Књига изненађења и изузетних обрта, језичких бравура које попут налета ветра пресецају колоквијалну нарацију, дијалоге минималистички а убојито извајаних карактера. Теку као у серијалу судбине из нашег окружења, свакодневице… „обичне“, помало у искошеној перспективи сагледане људске приче.

У времену кад нас је зауздала брза, технократска мисао пред нас је ауторка после своје прве књиге „Лубеница без снова“, (такође животна, блага, препуна описа збирка), поставила свет који жели да сачува од хладне стварности, етикетираних лица. Да сачува причу стварног, од крви и меса човека, на коју смо поприлично заборавили. Откривамо кад се осврнемо да тек међу тим познатим и непознатим лицима има веома занимљивих, и веселих, шаљивих, љубавних, социолошки значајних мотива садашњице. Од питања преживљавања, забаве, психичких успона и падова, природе, мигрантских тема, питања напуштања родног места (сви смо ми помало избеглице, прича Стан 18 о мигранту наспрам Ане која се присећа својих крава и само би да сачувају мирис те своје грудве земље коју су са собом понели) до егзотике Медитерана и Грчке… Ове приче воде нас до универзалне поруке и универзалне запитаности. Ауторка нас питко, подваљујући нам као писац зналачки лукаво, одвуче, не расплинувши нас (у доста мотива и ликова можемо се препознати), на ту танку ивицу неба.

Оно што одушевљава на самом почетку јесте КОНЦЕПТ саме збирке – зграда са 23 стана (кроз које нам се откривају чудновате а опет тако реалне, исконски људске приче), с прегршт детаља, што је већ препознатљив дискурс Данијеле Ненадић. Она зачини различите животе станара стављених или у шири контекст окружења или напросто осликавајући како су се они „нагодили“ или их је „задесило“ у овом једном дарованом животу, под небом на ивици…

Тако добијамо концептуалну имагинацију архитекте, у уводној причи, који, да је знао „за чудан спој станара тог свог пројектованог чеда, вероватно ни једну једину линију рапидографом не би подвукао. Можда, а можда ипак све крене на добро“. Заведени путујемо кроз 23 стана – заправо 23 приче. Већ се ту лагано увлачи метафора у читаочев доживљај и провлачи питање: Да је Творац знао какви смо ми људи, несавршени али ипак занимљиви, негде би се могло рећи и добри и лоши, и с болом и с осмехом, да ли би нам веровао, стварао нас? Или, пак, ето негде је тај кључ Трећег неба… Негде… На крају ове књиге срећемо „власника“ кључа који се појављује, али и остаје мистерија, а ми људи ходимо ивицама на тој линији пресека Земље и Неба.

Специфичности које издвајају Ненадићеву јесте та посебна вештина да угради игру са читаочевих свих пет чула. У првој збирци издвојила ју је једна од најређе коришћених у књижевности, симболичка игра са чулом укуса. У збирци „На ивици неба“ снажну улогу имају мириси, на пример цимета, који се провлачи кроз више прича, који потом у једној причи прави обрт и прелази из изазова чула мириса у боју цимета, (чуло вида) где нас песнички готово очарава тим својим даром да сагледа огромну снагу у наизглед ситницама. Мајстор детаља у опажајима и описима – „кикице“ су као ђевреци или пак салчићи / сузне хладне флаше пива / травке се беру као ноте и низ лиричних и довитљивих слика подарила је ауторка.

Није изоставила ни традицију, заборављене слатке игре из детињства „травку воли ме – не воли ме“, ни Перуна (у причи пекар бере травке које разумеју ноте, ни како ми кинеске колаче можемо правити од нашег брашна, соли, уз питање: Зашто људу често желе да су неко други?

Неизмерно је интересантна карактеризација ликова. У две-три толико сажимајуће и прожимајуће реченице, ауторка уме да нас упозна са суштинским особеностима јунака које пратимо. Некада и ознаке на улазним вратима станова већ много говоре: отирач с две кошчице, читуља, презиме на грчком алфабету… већ су савршени уводи у драмски заплет. Верујем да је ово једна од врхунских успеха ове књиге. Није нимало лака вештина у краткој причи, овако сочно а прецизно градити главне црте јунака које нам је после лако пратити у нарацијама, веома чудноватим, па некад и трилеровским обртима, а да знамо да их препознамо, да нам се чини сасвим природно да то негде њиховом духу и припада, што ју је издвојило и показало како у Данијели Ненадић сазрева значајан писац.

Такође, издваја се један чудан детаљ како се ликови разликују према начину изговора, али у ауторкином смислу она их проматра како „кидају слогове“, да ли говоре с више сугласника или самогласника и којим тоном. На својствен начин све време истражује језик, а посебно је то наглашено у веома духовитој причи, просто кабаретски као на позорници описујући лекторку у причи Стан 14.

И на крају, мора се истаћи, увек се сударе материјално и духовно, попут мајстора за поправке у стану и јунакиње коју он зове да прода своју услугу а она… Пита се… Пита мајстора… И нама оставља то њено питање – ЧИМЕ СЕ ПОПРАВЉА ДУША?

Човек је у том позоришту званом живот САМ, ма колико људи наизглед било око њега, и има своју ивицу неба по којој се лебдећи, падајући, успињући се, сналази, или га нека стихија или пак судбина воде.

ЉУБАВ ЈЕ РЕЧ КОЈА СЕ НАЈМАЊЕ ПОМИЊЕ У ПРИЧАМА, А ПРИЧЕ СУ ЗАПРАВО ЉУБАВЉУ НАТОПЉЕНЕ.

Необичности у овој алегорији свих нас под овим сводом огледа се у опуштеном комбиновању колоквијалних шала с дијалозима, обртима усред тока нарације, до контемплативних утисака. Чини се да ће свако пронаћи себе у неком од ових станова, а ко ће срести власника трећег кључа?
Избор је Ваш!

Оља Ристић