НАЈНОВИЈЕ...
Дан словенске писмености и културе
Свети Ћирило и Методије

Дан словенске писмености и културе

Колектив Градске библиотеке Панчево честита свим својим корисницима, читаоцима и верној публици Дан словенске писмености и културе!

У недељу 24. маја 2020. године, представници Градске библиотеке Панчево су при Светоуспенском храму у Панчеву, чином освећења славског колача, жита и вина свечано обележили Празник равноапостолне браће Светих Кирила и Методија, уједно и Славу Градске библиотеке Панчево, те државни празник – Дан словенске писмености и културе.

Дан сећања на величанствени мисионарски подвиг Свете браће из Солуна обележава се у свим словенским земаљама.

Свети Кирило и Методије, заслужни за утемељење и ширење писмености медју словенским народима, остали су упамћени као апостоли словенске хришћанске духовности, културе и писмености, па им је због тога припао епитет ‘’равноапостолни.’’

Преводом библијских и литургијских књига, Свети Кирило и Методије поставили су темеље словенске писмености. Било је то и прво политичко освешћивање Словена у историји.

Свети Кирило је рођен као Константин у јулу 826. године, умро 14. фебруара 869. у Риму), а Методије као Михаил између 816. и 820, умро 6. априла 885. године.

Папа Јован Павле II је Кирила и Методија 1980. године прогласио свецима заштитницима Европе, а по Кирилу је назван око 1.505 метара висок планински врх на острву Ливингстон, које се налази у архипелагу Јужних Шетландских острва на Антарктику.

Кирила су канонизовале обе хришћанске цркве, али га празнују различитим датумима, православна 27. фебруара (Свети Кирил словенски – Ћириловдан) и данас (Свети Кирило и Методије), а католичка 14. фебруара.

Рођени од оца Лава, високог византијског војни заповедника (друнгар), најранију младост провели су у Солуну који је у то време посве окружен локалним Словенима, где су савладали језик и упознали се са обичаијима.

Методије постаје управник једне архонтије у источној Македонији, док је Кирило, одгојен на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија постављен за библиотекара Хагије Софије (Цркве Пресвете мудрости) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.

Године 851. Ћирило је члан византијског посланства арапском калифу у Самари, а 856. у доба политичких и црквених трзавица Методије напушта свој положај архонта и повлачи се у манастир на Олимпу у Малој Азији.

Мало касније за њим долази и Кирило.

По налогу византијског цара Михаила III, 860. оба брата одлазе као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији.

Поход пропада, јер се Хазари између хришћанства, ислама и јудаизма одлучују за ово последње.

Друга мисија је била успешнија, када 862. посланство од немачког цара Лудвига угроженог моравског кнеза Растислава тражи од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру.

Византија шаље Кирила и Методија, који су се за поход озбиљно припремили.

Кирило је саставио прво словенско писмо (глагољицу) а браћа су на језик солунских Словена превели најнужније црквене богослужбене књиге.

На тај су начин кодификован је и створен први словенски књижевни језик и постављени темељи словенској књижевности.

ГЛАГОЉИЦА

Глагољица је словенско писмо које је назив добило од речи глагољати, што значи говорити. Истраживач порекла азбука, Исак Тејлор, 1880. је изнео мишљење да је глагољица сачињена према грчком брзопису из 9. века. Он је сматрао да су се Словени још прије Ћирила и Методија служили грчким писменима, комбинујући их по 2 до 3 када је требало представити неки нарочити звук који није познавала грчка азбука. Свети Ћирило је стилизовао целу азбуку. Глагољица се употребљавала у најстаријим и можда најљепшим по чистоти језика старословенским споменицима, како оним за које је несумњиво да су се употребљавали у Моравској и Чешкој (Кијевски листови, Прашки одломци), тако и у оним за које је вероватно да су у својим преписима дошли из Македоније или околних словенских земаља: у Зографском јеванђељу, Маријином јеванђељу, Асеманијевом јеванђељу, Клочевом глагољашу и сл. Глагољица је из Паноније прешла у западни део Балканског полуострва, нарочито међу становништво у Хрватској, Далмацији и другим областима. Глагољица је допирала и до Русије (исп. глагољске натписе на зидовима саборне цркве у Новгороду, остатке од глагољице у руском запису попа Упира). Од почетка 10. века, старословенска азбука ћирилица почела је да потискује глагољицу у Бугарској, Русији и Србији, тако да је од краја 11. века глагољица остала у сталној употреби само код католика примораца у северној Далмацији и у Хрватској на северу до водомеђе Купе, на кварнерском острвљу и у Истри (в. Глагољско богослужење). Ту се глагољица сачувала у неједнакој употреби све до четрдесетих година 19. века. Према тој употреби, разликујемо старословенску или бугарску (облу) глагољицу и хрватску (угласту) глагољицу.

Франачки бискупи се буне и после трогодишњег рада браћа морају у Рим да пред папом обарају „тројезичну теорију“ да се верски обреди могу вршити само на хебрејском, грчком и латинском.

У Риму се Кирило разболео и ускоро умире, а сахрањен је у цркви св. Клемента, где је и данас сачуван његов гроб.

Папа Хадријан је одобрио словенску службу, а Методија је послао 869. панонском кнезу Коцељу, чак га приликом његовог другог боравка у Риму посветио за панонског архиепископа. Тиме је западни Илирик требао да буде издвојен из јурисдикције салцбуршког надбискупа и подвргнут директно Риму. Потом у Моравској, где је Растислава збацио синовац Славопук) Методија утамниче као јеретика.

Папа га ослобађа али је словенска литургија забрањена. Због даљег ширења словенског богослужења по Моравској, Методије поново мора 879. пред папу. Папа Јован VIII, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја (Индустриае туае) из 880. године. Исто је учинио и 882. цариградски патријарх Фотије.

Методије преводи у Моравској на словенски језик Библију.

Након његове смрти у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Сватоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих продани су у ропство, а неки су се успели склонити у Бугарску, Македонију, Рашку и приморска Хрватска где су наставили свој рад.

ЋИРИЛИЦА

Иако је Срби сматрају „својом“, ћирилица је заправо пореклом бугарска. Настала је у време Симеона И, „цара Бугара и Грка“ (925.), коме је била потчињена Србија а Византија морала да плаћа данак. Ћирилица је писмо које користи седам словенских језика (белоруски, бугарски, македонски, руски, српски, украјински и де јуре бошњачки), као и већи број других језика бившег СССР-а, Азије и источне Европе. Дунгани, исламизирани Кинези из Казахстана, који говоре једним дијалектом мандаринског кинеског, такође користе ћирилицу као стандардни писани систем. Иако је Срби доживљавају као своју, ћирилицу ретко користе у савремено доба и у јавном обележавању (натписи, огласи…) и у приватним препискама (смс, интернет блогови, е-маил…), тако да је реална могућност да латиница потпуно замени ћирилицу као код Румуна у другој половини 19. века.
Ознака савремене ћирилице према ИСО 15924 је Цyрл 220, а њене старословенске варијанте Цyрс 221. Тај први облик ћирилице настао је на основама грчког унцијала (писање само „великим словима“). Речи нису међусобно одвајане, а размак из међу редова је велики, већи од висине реда. Прво ћирилично и главно књижно писмо је устав или уставно писмо, дволинијским типом писама за богослужбене књиге, и користило се од ИX до XВИИИ века, мењајући облик од квадратног ка узаном, усправном. У Мирослављевом јеванђељу, на пример, наилази се на оба облика. Од XИВ века јавља се и полууставно писмо, у коме нека слова „пробијају“ дволинијски систем, па прераста у „брже“, канцеларијско писмо. Које има битно другачији облик појединих слова. Тако историјски долазимо и до брзописа или скорописа, насталог употребом тролинијских или четворолинијских слова, коришћеног за белешке и преписке а врло ретко за писање књига. Из брзописа развија се, крајем XВИИ и почеком XВИИИ века грађанска ћирилица, писма минускуле („малих алова“) и грађански курзив (удесно нагнута слова, „италик“), стиглог из руске ћирилице реформисане према латиници под Петром Великим. У приручнику за писање великог калиграфа, Захарија Орфелина, издатом 1759. године још постоји српски брзопис, али га у следећем, издатом након 17 година, више нема.