Градска библиотека Панчево
Слично
Читаоница Градске библиотеке Панчево
Петак, 1. децембар 2023. године, у 19.00 сати
На отварању ће бити приказани филмови о Душану Ђокићу.
Аутор филмова: Владимир Валешински.
Богата професионална биографија Душана Ђокића везује се за његово разуђено деловање у пољу визуелних уметности, а интензитет његовог рада углавном за последње деценије 20. века.
Упркос поукама оца (професора архитектуре) „Успут да се бавиш тиме”, овај критичар и сликар успео је током пет деценија, у неуједначеном ритму и променљивим животним околностима, да одржи уверење у смисао креативног деловања.
Тешко је, овом приликом, заобићи осврт Лазара Трифуновића који је својевремено, тачније 1968, изрекао да је у Душану Ђокићу открио уметника изузетне снаге и талента, који, почетком стваралачког похода, доноси вредна и значајна дела. Тврдња незаобилазног доајена савремене уметности, након толико година није изгубила на значају, штавише, потврдила се и задобила на актуелности.
Иако широког, може се рећи, ренесансног образовања у разним доменима, од књижевности, поезије, музике и других области, порив га је нагнао да се упути сликарству. У њему је нашао спокој, луку мира и, испоставило се, коначно и трајно исходиште унутрашњем нагону. Тиме је обзнанио неутољиву склоност ка ликовном стварању, те је више него јасно да је у том домену постигао несумњиве домашаје.
За мање упућене, треба казати да се Ђокић подједнако сналазио у свим ликовним гранама: од цртежа, којим се почео бавити, преко графике, гваша, монотипије до акрила и уљаног сликарства. Осим тога, радо се користио акварелом, најтежом и због тога некад заборављеном техником извођења, којој својим учинком враћа поверење. Без сумње, Ђокић је успео да оствари радове, што персонификују његову стваралачку умешност. Ти га доприноси сврставају у след запажених учиниоца у токовима новије српске уметности.
Ђокић је био део ликовног живота, у улози пратиоца, критичара и хроничара ликовних догађаја, али и као сликар активни је учесник изложби, а аутор је и више пројеката.
Рођен је 22. априла 1943. године у Београду. Студирао архитектуру, али као рани таленат почео је да уметнички иступа још од гимназијских дана. Од 1955. године објављује карикатуре у “Јежу”. Касније ће то наставити и у гимназијским часописима (“Освит” Наше новине), затим у листу “Студент” током 1960-тих година.
Први самостални наступ има као 14-годишњак (ментор професор Живан Вулић) 1958. године у ИИИ Београдској гимназији. На тој изложби приказује и технике могућег израза и савладаног опсега мотива – уљано сликарство, пастел, цртеж, акварел, графика, монотипија. У В Београдској гимназији реализује фреску већег формата (преко 50 квадрата) и гигантске портрете за приредбе, карикатуре на јавним паноима. На студентским акцијама у Тршићу 1964. год. уређује зидне новине и за то добија посебно признање.
На Архитектонском факултету у КМА поред ангажовања око издавачке делатности уз Машића, организује самосталну изложбу цртежа 1965. године и заједно излаже са већ познатим уметницима из других рапублика.
Тек 1968. године по безрезервној подршци и препоруци др. Лазара Трифуновића, излаже компактан циклус нових цртежа у КНУ, на којима је радио преко пет година и чији се корени могу видети у серијама објављеним у часопису “Гледишта” као вињете.
После изложбе на Коларцу, Ђокић приказује своја претежно цртачка остварења и графике у периоду од две деценије, током 1970-1980-тих, да би тек 1990. године боравећи у Панчеву у колонијама
Делиблатски песак, као и познатој ликовној колонији Ечка остварио лични (повратак слици). На самосталним изложбама од 1991. г. (Београд, Културни центар; Нови Сад, Културни центар; Сремска Митровица, Галерија “Лазар Возаревић”) његово проширено интересовање за феномен боје, простора, материје… води га ка логичном резимирању технике акварела, за коју је још као 10-годишњак добио И награду на Дечјој смотри у Прилипцу. Прво приказује своје нове аквареле у Зрењанину и Београду, а затим, током 1990-тих припрема изненађујуће обимну изложбу од 1000 експоната у Подгоричној Модерној галерији, па 1500 у Градској галерији Ужице, и финале са 2000 експоната 1997. године у Салону Музеја савремене уметности у Београду.
Касније је по сродној шеми представљао изложбе у низу градова Србије – Суботица, Крагујевац, Апатин, све до 2000. године када издаје књигу о акварелу и њу представља заједно са изложбом у Музеју у Краљеву. Један део тих акварелских циклуса излаже у Кувајту, у склопу Универзитетске галерије 2004. године. Од настанка тих циклуса, каткад и непланирано, те минијатуре путују светом – Шпанија, Велика Британија, Кипар, Немачка, САД, Мексико, итд.
Ове активности су имале за последицу учешће у већем броју домаћих и станих колонија, па чак и оних где је Ђокић био уметнички директор или оснивач (Мостови Балкана у Крагујевцу, Горњак у Петровцу на Млави итд.).
У редакцији часописа “Уметност” сарадник је од 1970. године, а касније током 1970-тих и уредник, затим уредник у новој серији “Уметности” током 1980-тих.
Као селектор организовао је ауторске изложбе “Нова Београдска фантастика” 1980. у Галерији Културног центра Београда, “Арс анд Анималиа” у Галерији 73 у Београду, Панчеву и Чачку. Ауторска изложба “Избор 89 Београд” у Уметничком павиљону “Цвијета Зузорић” Димензије ритма у Галерији Културног центра Београда и преко 10 циклуса изложби колажа током 199-тих, све до данас.
Одржао је низ предавања на тему уметност и јавни простор као и предавање на студијском путовању у иностранству, Немачка (ДААД) 1987. године. Такође је приредио презентације фантастичног цртежа и графике.
У колонији “Сава 07” Брчко, презентирао мапу монотипија као заокружење пола века стварања.
