НАЈНОВИЈЕ...
Промоција романа „Опет сам те сањао“

Промоција романа „Опет сам те сањао“

У читаоници Градске библиотеке у уторак, 11. априла у 19:00 одржаће се промоција романа „Опет сам те сањао“ ауторке Љиљане Шарац.

Гост: Љиљана Шарац, ауторка

Рецензија романа „Опет сам те сањао“ Љиљане Шарац, др Славице Ранковић, која живи и ради у Лидсу у Великој Британији

„Опет сам те сањао“ први је роман Љиљане Шарац. Упркос томе, јасно је да иза њега стоји дугогодишње искуство књижевног радника и један талентован, проницљив и зрео прозаиста.

У роману затичемо ојађеног Дамјана Шаиновића чији је живот цењеног младог циришког архитекте, донекоћ сређен и прецизан као швајцарски сат, окренут наглавце у једном једином дану који га је лишио вољене супруге и нерођеног детета. Опседнут самоубилачким фантазијама и сведен на изанђалог аутонома чији је највећи успех (као и највеће понижење) чињеница да, четири године након трагедије која га је задесила, још увек мрда, дише и успева, макар и без икаквог духовног присуства, да одржи какав-такав привид егзистенције. Дамјан наједном почиње да сања дубоко, интензивно, у бојама и редовним наставцима. Овим необичним сновима доминира испрва загонетна и анонимна средњовековна госпа, за коју убрзо сазнајемо да је смедеревска деспотица Јерина Бранковић, чији ток мисли и посебну, паралелну причу сада почињемо да пратимо делимично независно од савременог наративног оквира. Пуноћа Дамјановог доживљаја у сновима се оштро супротставља механичкој отужности његове јаве, намећући му на моменат (па тако и читаоцу) питање: која је заправо од те две стварности стварнија?

Шта је то што кроз копрену векова везује нашег савременика, исељеника Дамјана, и једну српску деспотицу коју је историја занемарила, а традиција неправедно и сурово осудила на надимак Проклета. Постепена, али зачуђујуће неумитна кохерентност Дамјанових снова почеће да даје кохерентност и нов смисао његовој јави. Пробуђеног сновима, пренутог из душевне упарложености и деструктивно сладострасне меланхолије, Дамјана ће опсесија Бранковићима одвести назад у Србију, под обронке Рудника у Островицу, и у Јеринин град Смедерево, последњу српску средњовеовну престоницу, где ће се настанити и поред нових суседа и пријатеља упознати тајанствену Ирену. Ако, као што је већ наведено, прича почиње једним питањем (која је стварност стварнија – стварност луцидног сна или аутоматизоване јаве), њен крај ће нам поставити нову дилему: да ли спасење другог води и ка сопственом спасењу?

„Опет сам те сањао“ има све одлике популарног романа: судбинско преплитање времена, романсу, мистику, еротику, драмску напетост, а опет све у рационалним  границама подробно истраженог историјског контекста и народне традиције везане за Бранковиће. Одликује се ово штиво и оном главном особином популарне књижевности: кад се једном начне, не испушта се из руку док се не прогута. Па ипак, успостављањем финих баланса између трагичног и комичног, магичног и свакидашњег, између живахног дијалога и медитативности монолога, акције и интроспекције, ова књига нуди пажљивом читаоцу много више од брзе и тренутне гратификације популарног романа. Поред помно разрађених главних јунака (међу којима се својом свежином, инспиративношћу и изненађујућом модерношћу нарочито истиче Јерина), кроз роман дефилује шаролика поворка „споредних“, а опет упечатљивих лиова: отмена комшиница Милена – подједнако страствен историчар уметности и играч таблића; кријумчари културних заоставштина, дебели Бане и мршави Топлица – две намерно и вешто искарикатурисане злоће које као да су испале из „Алан Форд“ стрипова; бака Мира из Заграђа крај Рудника – широкогруда, скромна и ненаметљива сељанка, чијем, пак, будном оку и бриткој памети ништа не измиче, и многи, многи други.

Роман такође приређује читаоцу читаве банкете чулних, евокативних описа – 0д визуелног спектакла венецијанских огледала и раскошног накита, преко сензуалне тактилности броката, златом проткане свиле и медвеђих кожа које обавијају тела Бранковића и њихових велможа, до замамних укуса пикантнх јела, било оних са самих деспотских трпеза или оних из квази средњовековног будимпештанског ресторана, где, и против своје воље, читалац хвата себе како учествује у епикурејским заносима Дамјана и његовог колеге Мартина. Па ипак, може се рећи да над свим чулима које текст богато стимулише доминира мирис и његова опхрвавајуће дирекна и прецизна асоцијативна моћ. Ароме морске соли, јасмина и свеже загребане лимунове коре са егејских обала Јерининог детињства мешају се са слаткастом есенцијом дунавских врба и багрења, покошене траве и реских испарења коњушница средњовековног Смедерева, дочаравајући нам тако једно давно протекло доба и доприносећи атмосферичности романа.

„Опет сам те сањао“ има бар још једну важну врлину, а то је да његов крај не затвара двери приче, већ свом читаоцу даје наговештаје нових наративних нити и могућности. Кроз кључаоницу Јеринине ложнице назире се последњи блесак раскошног света који титра на ивици историјског понора, света кога од неумитног сурвавања још само чувају владарска мудрост и ратничко достојанство трагичног деспота Ђурђа и његове неверне жене, али верног друга, савезника и саветника – деспотице Јерине. Тешко је, дакле, одупрети се жељи да се од ауторке не затражи један чисто историјки роман попут оних које пише Хилари Мантел, или можда чак и сценарио за серију какву прижељкује и њен јунак Дамјан.

Напослетку, као рођеној Смедеревки, остаје ми да са ауторком поделим наду да ће њена књига пробудити жељу читалаца да посете наш чаробни град на Дунаву, његову древну тврђаву, скривени драгуљ од музеја, изврсне рибље ресторане и бројне фестивале – „Нушићеве дане“ у априлу, „Тврђаву театар“ у августу и „Смедеревску јесен“, када у септембру улицама тече вино,  а у октобру стихови, и „Златни кључ“, „Орфеј“ и „Струна“ бивају уручени најбољим песницима.