ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА ПАНЧЕВО
Пише: Немања Ротар
Историја о злим момцимa…
Књига “Историја Гестапоа” француског официра и члана покрета отпора Жака Деларуа јесте прворазредно штиво. Чита се лако, због самог стила писања, који више нагиње романсијерству него историографији, те тако, иначе гнусну тему нацизма, приказује са доста мере. Описивање самих злочиначких подухвата једне од најбездушнијих творевина човечанства, каква је била Хитлерова тајна полиција, било би трауматично за читање да није мајсторије самог аутора који је то вешто прерадио. Поготово ако се зна да је Делару и сам био у канџама Гестапоа. Ни у једном тренутку из текста не провирује острашћеност човека који се свети.
Књига о тајној Хитлеровој полицији у контексту данашњих светских и домаћих дешавања јесте врло актуелна публикација. Шта се мени као читаоцу ове опскурне историје злочиначког органа нацистичке власти намеће у први план? Пре свега: социолошки и психолошки мотив појединаца, па и читавог народа, да изнедри овако опаку, сурову и мегаломанску полицијско-бирократску организацију, која је у тренутку свог највећег зрења контолисала скоро читав свет. Да ли је то била последица неделања или пак конформистичког делања “добрих грађана” Немачке, који напросто нису желели да знају шта се у њихово име и око њих дешава, па су се само задовољавали “званичним информацијама” које им је, заправо, сервирао Гебелсов медијски тим за пропаганду, или боље речено, машинерија за произвођење лажи? Или је то последица ућуткавања сваког гласа против, који је постепено спроведен прво у самој партији, па онда држави, и на крају – широм глоба. Спречити сваку расправу о нацистичкој догми био је основи задатак Гестапоа. Права је штета што је у пламену бомбардовања Берлина нестала џиновска картотека у којој је била похрањена свака тајна мисао Европљана. Било би то драгоцена сведочанство о колективном помрачењу ума читаве нације. Ипак, Делару не поистовећује злочине нациста само са Немцима. Окрутност, склоност насиљу, величање силе, дивљи расизам, тоталитарност, одсуство дијалога, укидање другачијег мишљења, по француском аутору нису злочини само једног народа, већчитаве епохе.
Скоро сам имао прилике да прочитам књигу разговора са чувеним руским песником Јосифом Бродским, у којој он говори о тортури и мучењу које је искусио у Стаљиновој ери. Овде је то трајало, за разлику од Немачке, све до појаве Горбачова. Дакле, и са друге стране Старог континента исто је дивљао ужас власти која је сатирала сопствено становништво, а касније то лудило пренела и на окупиране државе. Идеологија се разликује, али систем рада је исти. И нацисти и стаљинисти били су, заправо, само убице. Свака духовна наградња њихових злочиначких режима је тек изговор или маскирање дивљачких нихилистичких порива који су прожимали припаднике ових политичких покрета. Они су сви заједно “зли дуси”, како их је назвао Достојевски. И једни и други узимали су народ, односно добробит читавог колектива као повод свог деловања, а заправо га само уништавали да би се једна мала група људи осећала супериорно.
Хитлер уопште није био никакав десничар. Он је о немачком народу мислио све најгоре, поготово на самом крају свог живота, када је, онемоћао, био дубоко сакривен у свом бункеру. Као и сви покретачи зла, хтео је да све с њим пропадне, читава немачка нација, сваки град и свака грађевина. Такође, презирао је веру и вернике. Где год је стигао он је уништавао конзервативне кругове и прогањао их као реакционарне. Дакле, ни говора нема о неком десничарењу. Хитлерова машинерија је млела како слабе, тако и јаке, без изузетка. Његова крајња инстанца је био некакав натчовек који ће се створити из нових аријевских ковачница. Али уместо да је разобручио позитивне нагоне код својих сународника, он је ослободио скривене звери у њима. У неким нормалним временима сви ти деструктивни и изопачени нагони код појединаца бивају спутани прописима, нормама и законима заједнице. Али када завлада режим који не само да ослобађа те нагоне већ их претвара у врлине, е онда се из мрака колективног несвесног помаља њушка дивље звери и човек човеку постаје вук, како је то рекао давно Томас Хобс.
Нацизам какав је био оличен у деловању Гестапоа, покушао је да уништи човека каквог га ми познајемо, онаквог каквог су га обликовали векови. Хитлеров свет али и Стаљинов, био је царство силе, терора, састављен од господара и робова, свет у коме благост, доброта, самилост, правдољубивост и љубав према слободи нису врлине већ неопростиви злочини. “То је свет у коме бити послушан значи пузати, где се убија по налогу, а онај који урла са вуковима умире у свом ћутању. То је свет у коме се истребљивање људи врши из задовољства и где се убице сматрају херојима”.
Нама се ово чини као делека прошлост, а то се све збивало пре седамдесет и мање година, што је за историју човечанства тек трептај ока. Та ужасна пустош која је задесила Немачку могла је да настане било где. Ако је народ перманентно изложен пропаганди, терору, потпуној милитаризацији, ако њиме управљају осведочени криминалци, наркомани (Геринг), ако тајном полицијом командује медиокритет који се у животу пре повереног му посла бавио узгојем живине (Химлер), или пијандуре и женскароши али врло окрутни типови (Хајдрих), потом безочне бирократе крајње скучених погледа (Ајхман), ако се читав народ лиши морала и постане потказивачки настројен и изгуби сваку наду да се исплати живети поштено, коначни резултат не може бити другачији. Свугде бисте имали Хитлере и Стаљине и злочине који се ваљају један за другим.
Злочини нациста полако и сигурно одлазе у заборав, али на све четри стране света одметнули су се они који су преживели одмазду и који нису престали да верују у зло које их је чинило тако моћним. Сада овоме треба придодати и нуклеарно оружје, којим Хитлер, на сву срећу, није располагао, јер би и даље био Трећи рајх. Дакле, моћ уништења људи је ескалирала у односу на све претходне епохе. Међутим, ако се којим случајем, разобруче нагони који су постојали у време нацизма, и употребе смртоносне ракете, од планете више неће остати ништа. А све се некако одвија у том мрачном правцу. Људи се на читавом глобу посредством медија и индустрије забаве уче да буду мање људи а више конзументи, и то они који прихватају све рекламе здраво за готово. Али корпорације и свет моћних неће пуштати довека само рекламе. Стићи ће и наређења. Исто онако ужасавајућа као у доба Хитлера. И када се појединци освесте, биће касно. Можда је већ сада касно.
Žak Delaru, „Istorija Gestapoa“, „Blum“, Beograd, 2021.
