Представљање збирке поезије и збирке приповедака Јелене Трајановски Станковић

Представљање збирке поезије „Снови, сновиђења и понеко довиђења“ и збирке приповедака „Приче из предграђа душе“ Јелене Трајановски Станковић.

Читаоница Градске библиотеке Панчево

Петак 21. јун у 19.30 часова

Гошћа: Јелена Трајановски Станковић, аутор

Збирка приповедака београдске списатељице Јелене Трајановски Станковић (1985.) „Приче из предграђа душе“ представља својеврсну слагалицу састављену од десет прича, тематски различитих али сензибилитетом, стилски и по драмском ефекту који у читаоца изазивају упечатљиво јединствених, што од ње чини складну књижевну целину. Живописан калеидоскоп у њима осликаних ликова карактерише изнад свега снажна реалистичност, а описани догађаји чији су они актери, те њихове међусобне комплексне и драмски узбудљиве везе интензивни су и животни – чак и када је главни лик једна уметничка слика – због чега читава збирка одаје непретенциозан али уверљив утисак целовитога, самодовољног универзума, као отргнутог од стварног, материјалног света.

Збирка поезије београдске песникиње Јелене Трајановски Станковић (1985.) „Снови, сновиђења и понеко довиђења“ својеврстан је поетски триптих, сачињен од три међусобно повезана циклуса: Снови, Сновиђења и Довиђења. Наслови циклуса директно, али нипошто банално дословно, упућују на главни мотив око којега су саткане песме од којих је сваки од њих састављен. Својеврстан поднаслов сваког од циклуса представља по једна поетесина мисао (писац предговора збирке, Виктор Радун Теон назива је мотом, односно афоризмом) која се може посматрати као срж или сажетак идеје из које су се у њему сабране песме развиле; она је, другим речима, исходиште – жижна тачка у којој се оне, разнородне по теми и мотивима, на концу све сабирају.

Иако жанровски узбудљиво шарене и разноврсне (али ипак доследне и суптилно кохерентне) песме сабране у овој збирци махом се могу подвести под појам љубавних; од лирски занесених обраћања жене изабранику њеног срца до њених рефлексивних промишљања, самопосматрања и понирања у дубине сопствене душе – све, опет, надахнуто и подстакнуто њезиним нежним осећањима према вољеноме мушкарцу.

Је­ле­на Тра­ја­нов­ски Стан­ко­вић ро­ђе­на је 1985. го­ди­не у Бе­о­гра­ду. На Уни­вер­зи­те­ту у Бе­о­гра­ду сте­кла је ди­пло­му Ма­стер ме­на­џер људ­ских и со­ци­јал­них ре­сур­са и стре­ми за­вр­ша­ва­њу доктор­ских сту­ди­ја, но упр­кос то­ме ли­те­рар­но ства­ра­лаш­тво сма­тра истин­ским по­зи­вом сво­је ду­ше.

Ова књи­жев­ни­ца, пре­по­знатљи­вог сти­ла, ра­зно­вр­сног и бо­гатог прозног и поетског опуса, сво­је при­по­вет­ке и пе­сме већ го­ди­на­ма об­ја­вљу­је у књи­жевним ча­со­пи­си­ма, збор­ни­ци­ма, збир­ка­ма, ал­ма­на­си­ма и другим срод­ним пу­бли­ка­ци­ја­ма, као и на ин­тер­нет пор­та­ли­ма, у зе­мљи и ино­стран­ству, а не­ке од њих уврш­ће­не су у раз­ли­чи­те ре­ги­о­нал­не и свет­ске књи­жев­не ан­то­ло­ги­је, као што су Антологија савремене кратке књижевне форме и Антологија савременог књижевног стваралаштва за децу и младе – обе у из­да­њу Института за науку, алтернативу, културу и уметност (ИНАКУ) из Ско­пља, а у ко­ји­ма се на­ла­зе иза­бра­ни ра­до­ви са ме­ђу­народ­них фе­сти­ва­ла на ко­ји­ма је и она уче­ство­ва­ла – или Светска тематска антологија: Aphrodite, пред­ста­вље­на на ма­ни­фе­стаци­ји под на­зи­вом World literary forum for poetry.

За сво­је плод­но и ори­ги­нал­но до­са­даш­ње ства­ра­лаш­тво доби­ла је не­ко­ли­ко књи­жев­них на­гра­да, пла­ке­та, по­хва­ла и дру­гих при­зна­ња. Чла­ни­ца је Светске организације: Песници за мир, Удру­же­ња пе­сни­ка Ср­би­је (УПС), као и Удру­же­ња не­за­ви­сних пи­са­ца Ср­би­је (УНПС).

Дуже време била је чла­ни­ца уре­ђи­вач­ког ти­ма ча­со­пи­са за књи­жев­ност Суштина поетике. Осим књи­жев­ним, Је­ле­на Тра­ја­нов­ски Стан­ко­вић ба­ви се и ли­ков­ним ства­ра­лаш­твом, по­нај­ви­ше сли­кар­ством, као и друштве­но­ан­га­жо­ва­ним ра­дом.

Уда­та је и мај­ка че­тво­ро де­це. Са по­ро­ди­цом жи­ви у родном Бе­о­гра­ду – не­у­мор­но и бес­ком­пр­о­ми­сно се ба­ве­ћи својом уз­ви­ше­ном во­ка­ци­јом књи­жев­ног ства­ра­о­ца, не­пре­ста­но по­ни­ру­ћи у нај­скри­ве­ни­је ду­би­не сво­је ду­ше и сво­је пси­хе, истра­жу­ју­ћи их и раз­ла­жу­ћи, из­ли­ва­ју­ћи на­по­слет­ку ону нај­та­на­ни­ју, ого­ље­ну срж сво­га би­ћа у ре­до­ве, сти­хо­ве, ре­чи од ко­јих је сат­кан ин­тим­ни уни­вер­зум ње­но­га ли­те­рар­ног ства­ра­лаш­тва.