ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА ПАНЧЕВО
Читаоница Градске библиотеке Панчево
Четвртак, 18. мај у 19.00 часова
О књизи говоре:
- Тамара Лујак, писац
- Сандра Алек, ауторка
(О)чај у шољици кафе – болни зов за интеграцијом са Анимусом
Постоји један ’прастари’ или унутрашњи ’мистични брак’, који је заправо заједница јин-а и јанг-а, мушког и женског, у коме је човек сједињен са изгубљеном или заборављеном другом, унутрашњом половином.
Збирка песама „(О)чај у шољици кафе“ Александре Шаренац ризница је снажне поезије чији лирски одјек одзвања вапајем управо за таквим браком. Код песникиње Сандре Алек Анимус откључава врата имагинарног и такву чежњу за интеграцијом са другом половином преображава у поезију, на нашу радост. Њен унутрашњи Анимус захтева пројекцију на спољашњег да би се испољио, открио, интегрисао, излечио расцеп.
Покушавам да побегнем
или да те напокон ухватим,
ђаво ће га знати.
Куд год се окренем,
свуда те видим.
И у мраку зеница,
иза склопљених трепавица –
опет ти.
Казно, Усуду, ко си,
када ме овако прогониш…?
Уморна сам од бежања.
Шта хоћеш од мене, говори?…
(из песме „Неиздрж“)
У песми „На обалама Ахеронта“ песникиња каже:
Моја песма те славила,
у небо дизала до самих богова.
И то би мој грех,
што обичног смртника почастих
боговским трпезама.
Архетипски ехо који се чује у њеним песмама, онај у којем Сопство тежи интеграцији дубоких аспеката свога бића, води нас у обећану земљу која призива песникињу дубоко из њеног прасећања.
Са њим ја бејах Ева
пре првог сагрешења!
За њену песму Хиерос гамос може се слободно рећи да садржи и све остале… То је песма која пева о том метафоричном прапочетку, када су постојала митолошка бића која су била и мушко и женско у исти мах, све док моћни Зевс није одлучио да их раздвоји… Тако раздвојени и располућени, постали су толико тужни да не би марили ако би умрли, чезнући за својом другом половином…
ХИЕРОС ГАМОС
Ја сам крв која струји
твојим венама.
Ти немаш већег рода од
мене.
А нисам ти ни мати, ни кћер,
ни жена.
Ја сам онај део тебе који
ти фали и лута са тобом у
мислима.
Ја сам одвојена од тебе
у праисторији времена.
Онај део пузле који фали
да твоја слика буде потпуна.
Када Анимус жени покуца на врата у оном тренутку када је она довољно зрела да осети ту чудну, разарајућу и опијајућу бол, ту мушку персонификацију несвесног у себи; када из несвесног проваљује његов архетип и сва емотивна и психичка снага коју садржи у себи, тада је жена рањена и располућена, на краху свог старог поретка бића, а на прагу новог, непостојећег, непознатог и застрашујућег.
И тада жена почиње да опипава и слути његово постојање, и све болне промене у својој већ осетљивој психи почињу да тутње ураганском снагом и доносе још већи немир.
Анимус додирује њено биће у еротском, интелектуалном и духовном смислу, на јак и хаотичан начин, некада као светла и позитивна, некада као мрачна утвара. Она почиње да пева оном који је „обгрлио без додира, бестелесном љубављу свемира“, оном који је „неприкосновени краљ њене песме“.
Он постаје њен усуд, „јер и тамо где те нема, ја те нађем“… „утвара коју сам сама створила.“ Доживљава „пољубац Хипноса“, омађијана и слуђена оним који је њена уобразиља и опсесија.
Ако, пак, Сандрину поезију читамо без уплива у дубинску психологију, биће то опијајућа љубавна збирка стихова лишена патетике, а садржајна у митолошким алузијама, у филозофском трагању.
Узалуд сам кишама лица свог дрво заливала.
Будила Венеру и Амора,
тражила од њих да те врате мени
којој по правди вечног закона припадаш.
(из „Песма Прозерпини“)
Облачим се у твоје прње
и клизим низ улице,
ваздухом ноздрве да омрсим.
Трчим, као луда трчим,
немирном ветру пркосим…
(из песме „Неиздрж”)
Место за тебе,
место за мене,
место за нас,
Изван нас –
Не постоји.
Има ли нас онда
игде? Или смо свуда?
(„Мајеутика”)
Стихови Сандре Алек дуго одзвањају у мислима као и њена емоција, громовитост, а уједно и рањивост и бол, јер код Сандре је све истинито, право, а измаштано, непостојеће. Она нас води у онај простор свога бића до кога је стигла љуштећи слој по слој своје душе, пажљиво бирајући речи и месечарски лутајући кроз језик.
Засигурно се може рећи да је песникињи била потребна велика храброст да разоткрива тајне својих најчуванијих одаја, да изнесе на чистину горућу чежњу, тугу, неиздрж и расцеп; да опева тај о(чај) у шољици кафе, вапај за спајањем, за надом да празнина може бити испуњена. У тој борби са собом титанске јачине као да остаје да лебди у ваздуху заувек болно питање за све нас – да ли је сусрет тих измаштаних светова могућ изван нас самих?
Пише: Ана Тодоровић-Радетић
„Причање“ поезије Сандре Алек
Збирка поезије (О)чај у шољици кафе је друга збирка пјесникиње, која поезијом као да развија наративно причање, склапајући пузле од више десетина мислених искри. Необично заплетене емотивне пјесничке слике дају поезији Сандре Алек стилски другачију димензију од уобичајених поетских особина који носи, такозвани, савремени пјеснички израз.
Стилска поетика Алекове богата је античким мотивима, митским бићима и симболима који су својствени тој стваралачкој епохи. На прво читање, рекла бих да се ради искључиво о љубавној поезији, емотивно набијеном осјећањима, која испливавају на површину у тренуцима када волимо, чекамо, растајемо се или састајемо у љубави. Међутим, у току поновне пловидбе кроз збирку, постаје јасно да је овоземаљске осјећаје, пјесникиња вјешто и уз карактеристичан израз, исказала и своје богато филозофско гледиште, фрагментарно осликано попут најинтересантнијих ликовних опуса сликара. Сандра Алек незаобилазно и рекло би се циљано, кроз своје стихове, исказала је све оне драматичне, болећиве, сломљене и несаломиве емотивне експресије које пјесницима дођу као врста погонског горива.
Посебан редослијед, на који су пјесме изложене, даје збирци потпун доживљај емотивног раста и срастања са њеним анимусом, са оним што се може назвати, сопствена слика љубави. Уколико самостално посматрамо сваку од пјесама можемо наћи карактеристике различитих поетских праваца, разнолике стилске фигуре, необично фразне стихове сложене у причу.
Пјесма која може бити и као увод, али и као тема комплетне збирке, јесте „ХИЕРОС ГАМОС“, односно свети брак, митско склапање брака богова и људи, сједињење божанског и земаљског. Ова пјесма краћег везаног стиха, заправо пјева о емоцији која није физичка, није додир, него обожавање и сједињавање онога што смо ми, са оним што је неко други. Истински поткрепљује филозофски став да смо „ми“ све оно што видимо или желимо имати у другима. Поезија Сандре Алек препуна је ових мотива. Читајући и тумачећи стихове, чак и тамо гдје директно и не помиње ову везу, може се назријети повезаност са митом. Пјесма пјева о облику љубави какав се среће у романтичарском периоду, мада стихом који није својствен романтизму, носи исту или сличну поруку. Љубав која није платонска, него суштинско обожавање оног другог бића, али и бол која има једну високу фреквенцију недостајања, због нецјеловитости бића. Љубав која никако не значи да мора доћи до физичког утјеловљења, како би се исказала потпуна емоција. Сам стих који каже „Ја сам онај део тебе који ти фали и лута са тобом у мислима“ говори о сједињавању као суштинском изразу љубави, путу ка спајању двије половине. Ово ме доводи до закључка да је наведена пјесма лице и наличје збирке.
Чак и кроз емоцију растанка, губитка или одласка пјесникиња показује колико и како никако неће доћи до потпуног одласка, јер је цјелина нераскидива попут крвних жила и срца. Чак се исказује и утопија нераскидивости везе између бића која су по Божијем закону спојена.
Својеврсни катарзични пјеснички језик, расправа, филозофска теза и антитеза открива се у пјесми која носи назива „Мајеутика“ гдје кроз осам кратких стихова пјесникиња исказује начин на који се долази до суштинског одговора. Она овдје користи Сократовску методу дијалога, кроз пјеснички језик који доноси самоспознаје или „порађање“ истине. Овом пјесмом потврђује већ поменуте филозофске хипотезе о савршено „несавршеној“ повезаности суштинског бића у нама. Тако наставља да гради поетски вијенац једног посебног духовног узрастања. Јединственост се огледа и у мирењу са утопијом немогућности да се оствари у љубави, те тако готово мирно прихвата чињеницу да се никако неће и не могу избрисати мисли или усуд љубави коју јој је анимус донио својим рађањем.
Та помирљивост показује пјесникињин однос према Богу, као једином правом тегу, који исказан пјесничким сликама, доноси оно што се у религији назива сједињавање са божијом љубављу, мирење са давањем, које никако не мора и није имање и припадање. Наведена емоција је исказана кроз низ пјесама, које су опјевале прихватање немања и сналажење са оним што нам је Господ подарио као сопствени крст.
Са друге стране назире се осјећај страха и тјескобе, карактеристичан за човјечије, а не божије створење, дајући поезији боју земаљског. Поглед у пјесму МУ(Н)К потврђује постојање тјескобног осјећања у сопственој кожи, као што је и сама пјесникиња навела, попут Мунковог Вриска. Слика на којој ужаснута фигура, налик изобличеном човјечијем лику, представља овоземаљски страх од егзистенацијалног неприпадања или немања. Овај експресионистчки израз ликовног умјетника, какав је Мунк, не говори само о пјесникињином познавању овог умјетничког правца, него и о утопијској емоцији коју већина умјетника гаји у себи и изван себе. То је онај осјећај да изван сопственог бића постоји језик који говори из нас, без свијести и самосвијести о њему, такозвани језик оностраног.
Кораци које пјесникиња прави кроз збирку веома су мудро уклопљени и истински поткријепљени знањем из стилистике које говори, не само о таленту, пјесничкој фантазији и „порађању“ поезије, него и мајсторском занату који пјесникиња исказује овом зрелом збирком. Емоције, експресија, божији дах на једну страну, а знање, умијеће и рад на другу. Најјасније исказана зрелост израза кроз стихове, уочава се у другом дијелу збирке, који као и први, садржи 33 пјесме. Овај дио збирке почиње пјесмом „Неиздрж“, која везаним стихом показује сав усуд љубави која у нама може да се роди и живи, као казна и награда истовремено. Након ове, нижу се пјесме које су набијене емотивном експресијом чисте оваплоћене божанске љубави, која је спремна на жртву како би свом анимусу подарила вјечни живот. Пјесме су пуне стихова који су питања филозофске дубине, са одговором који се своди на једноставан и вјечан одговор који пјесникиња исказује кратким, али ефектним стиховима: „Он је био моја Луча. Светлост од искона.“. Знамо да је Луча као синтагма за божију свјетлост, те је овакво поређење у пјесничкој слици, одредило даљи ток „приче кроз поезију“ Сандре Алек. Пјесникиња даље уздиже свој архетип љубави на пиједестал божијег савршенства, наговјештавајући да и оно што је несавршено у њему, гради савршенство у јединству са другом половином. Поетски круг се сужава кроз пјесме „Лавиринт“, „Марионета“, „Непребол“ и још неке, гдје кроз опоре стихове сагледава сву суштину утопије неузвраћене или умишљене љубавне уобразиље како пјесникиња себи говори: „Који још лудак на овом свету, осим мене, воли лудака који само у његовој машти обитава.“. Пјесма која се по емоцији топлине издваја у овом дијелу је „Пољубац Хипноса“, непокидани везани стих, који приказује суштину „спајања“ као божанску награду за бескомпромисну љубав. Овај дио сведен је пјесмом „Знак“ испјеваном у шест одвојених строфа, као некарактеристичном формом Алекове, стиховима који обилују помирљивим тоном и ослобађањем архетипа љубави од одговорности.
Осим античких мотива, симбола грчке и римске митологије, збирка обилује и низом симбола из хришћанске религије, попут Адамовог ребра, голуба, херувима, као и питања које пјесникиња упућује Богу, потврђујући тиме да је „Он“ творац како среће, тако и бола. Срећу се и историјски мотиви српске етнографије, прожети свеукупним знањем које Сандра зналачки обликује у стихове.
Све што су стихови говорили, све што је емоција ткала, полази и завршава се пјесничким проклетством о коме су пјевали сви велики пјесници, кроз вијекове, те и сама ауторка ове збирке. Веома пјевљиво, крајње реалистично, долази до помирења са „усудом“ којим је пјесник обиљежен, те се у последњем дијелу збирке сусреће мирење са истим. Овдје се кроз емоцију помирења издвајају пјесме „Срце“, „Сусрет“ и „Тишина“, да би поезија кренула од негирања емоције до „самопрекоријевања“ и „наређивања“ срцу да заборави љубав коју гаји и коју је чекало. То је веома њежно и поетски танано исказано у стиховима пјесме „Иди“.
Надилазећи жељу за пуштањем, протјеривањем и откидањем љубавног чезнућа, стихови се вежу као плетиво које плетиље вјешто намичу на игле, да се од нити сазда нешто видљиво и јасно. Тако и кроз збирку пјеснички израз, тихо, ненаметљиво, али јасно и поуздано гради причу, која подсјећа на бесједу о неузвраћеној љубави, о неукротивој жељи, о сновиђењу, о маштању, о немању, о губитку, о сјећању. Све ове емоције имају своје пјесничке слике, све могу бити самосталне у свом постојању, али у цјелини чине слику комплетном, савршено сликарско платно, уоквирено у рам који пјесникиња боји злаћано-патинасто гдје се сусрећу митско и овоземаљско, духовно и физичко.
Након помирења, долази до буђења сјећања гдје стихови једноставне форме, питања без одговора, у пјесми „Прошлост“, пјесникиња исказује своју вјечну неиспуњеност и запитаност о суштинском постојању љубави у оном готово савршеном облику којем она тежи, да би протутежу добила у пјесми „Небо и земља“, гдје стихови исказују дијаметралну супротност, која овдје није тежња да се супротности привлаче или да двије различите половине чине цијело. У овој пјесми пјесникиња супротност посматра кроз призму небеског и земаљског, гдје у пар стихова исказује сву утопију поменутих разлика: „Ти си нам границе земаљске поставио. Омеђио нас као њиву на туђој земљи.“.
Изразит и веома интересантан израз који је, рекла бих, основна особина пјесничког језика Сандре Алек јесте алегоријска црта, са циничним призвуком несхватања од стране пјесникињиног архетипа љубави, њеног анимуса коме се подредила.
Последња пјесма у збирци под називом „Љубав“ у потпуности разоткрива каква је људски, пјеснички и божански љубав, те колико је пјесникиња суштински оваплоћења кроз Бога који је љубав. Поетски нетипичан израз у овој пјесми чини „причу“ ове збирке свеобухватном, дајући јој призвук поеме која у 100 пјесама чини божански круг у коме се зачиње, расте, умире и наново рађа ЉУБАВ.
мр Сњежана Ђоковић Галинац
Сандра Алек (Александра Шаренац) је песникиња савременог поетског израза која се археолошким путем духа враћа на прапочетак и напаја на Извору Стварања у потрази за Суштином битисања. Вођена животодавним Еросом на том путу духовно-поетског трагања настоји да се „врати исходишту“ – Идеји Љубави. Објавила је две збирке поезије (Иза погледа, (О)чај у шољици кафе). Поред поезије, пише приче и ради на роману. Бави се књижевном критиком, есејистиком и библиотекарством. Живи и ради у Београду.
