Промоција књиге „У царству ветрова арамејских“ Селимира Радуловића

„ДВОРИШТЕ“ Ул. Милоша Обреновића 8Б

Четвртак, 13. април, у 18.00 часова

Гости:

• Селимир Радуловић, аутор
• проф др Мина Ђурић

На питање: ко је монах? класични одговор најбољих међу монасима гласи: монах је онај ко је од свих одвојен, а са свима сједињен. Ово значи: одвојен је физички, због чега се и зове монах, што ће рећи усамљеник, али је са свима сједињен духовно, кроз љубав и молитву. Он максимално, понекад и натчовечанским подвигом, смирава себе, тежи да проживи свој век на земљи непримећен и непознат, да буде невидљив за људе. То и бива даровано најсмиренијима и најчистијима међу њима, те неки од њих – њих седморица или, по другој верзији, дванесторица – и постају невидљиви за људе, осим када то Бог хоће, иако се на њиховој молитви држи читави свет.

Наравно, за људе тродимензионалне логике, усто лишене дара вере, то је један од многих наивних побожних легенди и ништа више. Али за нашег најбољег зналца монашке и аскетске литературе међу песницима (и писцима уопште), Селимира Радуловића, то је основна животна истина и суштина свих ствари. Он је у праву, а не они. Он је, колико је мени знано, досад једини српски песник који, уз духовнике и богослове, мистагошки види, кроз копрену видљивог, оно што је невидљиво, а стварније је од видљивог. За њега светогорски старци и пустињаци – међу њима и пустињаци који живе у пустињи модерног велеграда – нису ексцентрични згубидани и бродоломци живота него светионици и путовође на путу живота достојног човека као боголиког и богочежњивог бића. До крајње границе су смирили себе, али Господ их је узвисио до Своје висине. Надахнутим стиховима, на начин њих достојан и себи својствен, узвисио их је и овај необични српски песник. Хвала му!

– Епископ бачки др Иринеј

У својој богатој професионалној биографији, најпре током студија Селимир Радуловић је био уредник Центра за уметност на новосадској Трибини младих (1976)–1978. Касније је у Културном центру Новог Сада од 1984. уређивао књижевни програм. Потом је био саветник за издавачку делатност председника Покрајинског комитета за информисање у Извршном већу Војводине (1986–1990), па секретар Покрајинског фонда за културу (1990–1992). Био је и директор Културног центра Новог Сада (1990–1997), а потом је био помоћник покрајинског секретара за културу, образовање и науку (1997–2000). На тој дужности остао је до 2000, када је основао издавачку кућу „Orpheus” у којој је био власник и главни и одговорни уредник (2001–2012). Био је директор Стеријиног позорја (2012–2014) и тренутни је управник Библиoтеке Матице српске (од 2014).