У срцу пустиње

Пише: Heмaњa Poтap
(„Тачка Омега“, Дон ДеЛило, Геопоетика, Београд, 2010)

tacka-omegaУ ремек-делу Дина Буцатија „Татарска пустиња“ млади официр Ђовани Дрого одлази да службује на рубу мистериозне области коју су некада давно походили освајачи, али само једном и никада више, и у потпуности мења перцепцију стварности услед свеопше временске успорености и чамотиње. Он се толико везује за нигдину у којој живи да престаје да се сналази у нормалним градским околностима.  Јунаци романа америчког списатеља Дон ДеЛила „Тачка Омега“, који у неким сегментима кореспондира са делом италијанског колеге, такође битишу у пустињи. То су остарели владин ратни стратег Ричард Естлер, његова кћи и млади синеаста који има намеру да сними документарни филм о Естлеровом ангажману током војне кампање у Ираку. На плану радње нема много дешавања. Јунаци успоравају животни темпо и почињу да прате пулс пустиње. На моменте време као да се окаменило, а звуци распрострти у простору појачавају магичну атмосферу. Летаргија недођије пресеца се повременим дијалозима, а пред крај романа приповедање постаје живље због описивања нестанка Естлерове ћерке.

Опсервација и преиспитивање вредности и норми модерних времена јесу главна преокупација пустињских усамљеника. Из перспективе овог самотног места, наратору се чини да смо: „Ми само гомила. Размишљамо у групама, путујемо у војскама. Војске носе ген самоуништења. Једна бомба никада није довољна. Магловитост технологије, у којој пророчишта смишљају своје ратове. Јер ту долази до преокрета. Отац Тејар је то знао, то је тачка Омега. Искорак из наше биологије. Поставите себи то питање. Морамо ли вечно да будемо људска бића? Свест је исцрпљена. Сада је време да се вратимо неорганској материји. То је оно што желимо. Желимо да будемо камење на ливади“. Осећај цивилизацијског бесмисла и премора видно натапа Дон ДеЛилову нарацију. Бесмислени ратови које спроводи политичка врхушка, отуђени појединци који немушто комуницирају међусобно и осећају се усамљено у срцима мегалополиса, радећи послове за домовину у чију исправност сами не верују. Тако војни стратег, који се гнуша убијања, користи умне потенцијале у сврху разрађивања плана за масовно уништење људи у некој далекој земљи.

Млади режисер пак жели само да укључи камеру и у једном кадру сними исповест тог истог човека, без коментара, без поенте и критике акта варварства.  Дон ДеЛило јасно указује на болест савременог друштва које је до крајности дехуманизовано и испуњено сценама виоленције. Сав тај „организовани бандитизам“, како је Флобер обичавао да описује живот у великом граду, трајно фрустрира и трауматизује дезоријентисане људе. Од силине побуне маса настало је доба хипермаркета и забаве, блазираних и доконих посматрача. Зато роман отварају и затварају сцене Хичкоковог филма „Психо“ који је успорен до крајњих граница тако да се гледаоцу чини како се на самом платну заправо ништа не догађа. Односно, ми више ни не разазнајемо злочин јер нам је срце постало налик пустињи. Животни песимизам којим одише дело америчког прозаисте није сасвим лишен чудновато пригушене, али ипак виталистичке ноте. Иако успореним, тешким кораком, јунаци ДеЛиловог романа ипак корачају према себи као према своме циљу, као према уточишту јединствене и најдрагоценије самоспознаје.