Промоција књиге “Нове приче“

Градска библиотека Панчево вас позива на промоцију књиге „Нове приче“, аутора Милана Мађарева. Уторак, 15. јун, 19:00 часова.

Учествују:

• Милан Мађарев (аутор),
• Јован Поповић (глумац).

Мемоарски калеидоскоп

Каквом сам тада био мишљу вођен кад сам
ту чудесну архиву прокријумчарио у наш кофер…

– Данило Киш

Након прве књиге приповедака једноставног наслова „Приче“, Милан Мађарев, наш истакнути театролог и теоретичар позоришта, написао је и наставак, тачније својеврсну допуну својим причама из првог „тома“. Овакав поступак не треба да чуди јер у историји књижевности није нимало редак: будући да је у првој књизи описано детињство, дечаштво и одрастање дечака Ивана Исакова, ова књига покушава да надогради, изнивелише, цизелира и употпуни приповедачку перспективу прве књиге/тома. Неки писци су се одлучивали за скрибоманске пројекте фокусирајући се на одређени период одрастања и одбацујући све остале делове (свог) живота; други су се из књиге у књигу враћали на своје теме мистичног, прекретачког детињства, „златног доба“ живота; трећи, пак, у свакој својој књизи суштински никад не напуштају тај свет, већ орбитирају око тог језгра и налазе у том извору покретачке списатељске мотиве.

„Нове приче“ Милана Мађарева поново прате живот и одрастање Ивана Исакова, дечака са тадашње београдске периферије, кроз дечаштво преко адолесценције, па све до припреме за зрели живот (у његовом случају одлазак у војску) до једног кратког дела живота раног одраслог доба. Иако их је жанровски одредио као приче, сиже свих прича прате једну наративну структуру која је хронолошки организована, са изузетком последњег дела, тзв. „(Не)сврстаних прича“. Међутим, и ова временска и приповедачка дискрепанција има сврху у попуњавању приповедачких „рупа“, односно оних делова живота Ивана Исакова који, да су убачене у неке од ранијих поглавља (па чак и у прву књигу) би нарушили неке од критеријума која је аутор сматрао да су целовити и заокружени. Тако, поред „(Не)сврстаних прича“, књига је подељена на делове: „Пре војске“, „Војска“, „После војске“ и „Филм ин виво“. Наслови ових поглавља сугеришу да ће приче обухватати период живота Ивана Исакова од осамнаесте године до прве половине двадесетих. Тај буран период живота сваког човека који се спрема да затоне у свет сурове егзистенцијалне, каријерне, идеолошке, понекад коперниканске, па зашто да не и уметничке борбе са „силама немерљивим“ у својој околини и друштву, започиње последњим опроштајем са средњошколским данима да би се постепено испољавала у односима према другим људима, породици, пријатељима, а надаље ка апстрактним појмовима као што су љубав, уметност, култура итд.

Шта ово практично значи у свету „Нових прича“ Милана Мађарева? То значи да ће читаоци моћи да прочитају анегдоте у којима се пишчев јунак (њему врло сличан) Иван Исаков приповедати о супкултури младих, одласцима у биоскоп, сусрету са занимљивим ликовима, о животу у војсци (сам по себи већ пун јединствених згода и незгода), до великих животних одлука које су уследиле по и након повратка са одслужења војног рока. Сви ови наративи воде нас ка закључку да се у прозним остварењима Милана Мађарева могу учитавати мемоарски или семимемоарски поступци у којима је важно изнети причу читаоцима и у ведром духу забавити, поучити и забележити изгубљено време.

Да ли се овом књигом прича завршава ауторово трагање за реликвијама детињства и младости? Могућно. Да ли ће ову књигу следити нова? Исто тако је могућно. Сигурно је само да митопоетски свет овенчан у животу Ивана Исакова овом књигом – овом личном архивом коју је аутор са собом понео и пред нама изложио – постаје још шири, разгранатији, дубљи. Живих боја и облика, као у калеидоскопу.

– Виктор Шкорић