Промоција књиге „И равнодушност је убила мачку“

Градска библиотека Панчево вас позива на промоцију књиге „И равнодушност је убила мачку“, ауторке Тамаре Ђенадић. Промоција ће се одржати у среду 28. септембра 2022. године у 19.00 часова у читаоници Градске библиотеке Панчево.

Гошћа:

• Тамара Ђенадић, ауторка
• Петар Николић, уредник издања

И свет је у човеку убио човека: неколико речи о збирци приповедака Тамаре Ђенадић

Досад нисам имао прилику да се сусретнем са књижевним радом Тамаре Ђенадић; приповетке у овој збирци први су њен рад који сам прочитао, али – надам се – не и последњи. Штавише, надам се да ће их бити прегршт, јер ретки су књижевни текстови који са толико смелости приступају човеку, људима каквим их данас познајемо; каквим их сваког дана доживљавамо и, уколико нам је Перцептивност на довољно високом нивоу, на њима пратимо промене под притиском света. Албер Ками је био мишљења да апсурд настаје у судару човекових очекивања од света и самог света. У збирци приповедака коју држите у рукама, ако нисте приметили – није ништа страшно, само размените мало Стрпљења за друштвене мреже или Стрпљења за телевизију за Стрпљење за књиге – и увидећете да ћете се забавити далеко више уколико, само мало, загребете испод површине текста.

Свет који је Тамара Ђенадић створила у својим причама наизглед је налик нашем: људи живе своје животе према устаљеним распоредима, програмима и плановима, извршавају своје обавезе према себи и другима, а нарочито према друштву, у којем играју улоге, имају кров над главом, породице, децу, пријатеље… али ништа од тога не штима; ништа од тога није нешто што би било ко пожелео себи.
Да ли би ико желео да буде суперхерој – без посла (не рачунамо ли забављање деце…)? Могли бисте рећи да савршен свет, у којем посао и каријера имају примат над спасавањем света, односно у којем свет није потребно спасити, и није тако лош свет. У таквом свету, могли бисте да се удубите у сопствене тежње ка усавршавању, да се и не питате у којем се правцу цивилизација креће, да ли је то добро, да ли је лоше… Ако нема суперхероја, који би требало да буду метафора за спасиоца света, онда је са светом све у реду… док год сте спремни да се укалупите у бирократску машинерију, на коју ни суперхероји нису отпорни.

Да ли бисте – не журите са одговором! – заиста желели да живите у свету у коме, на лицу, ни на наличју, не можете да побегнете од човека и конвенција које се не преиспитују (од породице, посла, деце…)? Тамара Ђенадић нам је показала да живот уме да завара човека, да га наведе на помисао да може да издржи још један дан, да нема те намере која може да стане на пут уређивању живота, приклањању нормама, старању да све делује као да је у најбољем реду. Живот уме да нас наведе да заварамо себе и поново се уљуљкамо у уображење да на све треба да климамо главом и прихватимо га, као и да се непрестано питамо о томе шта ће други о нама рећи, шта ће други о нама мислити иза наших леђа. За човека који од људи и њихових тековина жели да побегне, јер свега му је доста, нема већег кошмара од тога да се, пост мортем, пробуди у загробном животу – у којем ће, поново, морати да се носи са људима.

У овој збирци пронаћи ћемо и свеприсутне обрасце које у нас, најпре, суптилно уграђује породица, а потом и друштво – посредством васпитања, популарне културе, образовања… а који се показују као све само не повољни по човека. Контекст у који је Тамара Ђенадић сместила своје ликове често је корпоративан: канцеларије, запослени, подређени, надређени… ликови који своје животе прилагођавају послу, уместо да се посао прилагођава њиховим животима. Премда је реч о пукој субјективној процени, држим да је корпоративни пакао у овим приповеткама присутан не би ли читаоцима показао да је, заправо, тако и у стварности; да се од посла, ни када је крај света – када на нас налеће астероид за Т минус 14 – не може побећи, као ни од људског, исувише људског понашања.

Ликови су подредили живот послу, ликови се муче са психосоматским болестима (гушење без видљивих узрока, рецимо), при чему и не помишљају да их мучи систем којем се њихово биће одупире, а тело полако попушта. Планирали сте да, ове године, одете на летовање али, ето, свет ће нестати у пламену и огњу под ударом астероида… Пих, каква штета; баш вам се сунчало и пливало. Поред корпоративног пакла, имамо прилику да видимо и пакао људских осећања – посесивност, толика да ћете некога ко вам измиче заточити док о вама не промени мишљење; настојања да, под притиском друштва којег и не осећамо, јер са њим смо одрасли, оптимизујемо личност у кафкијанској корпорацији, чије уговоре потписујемо а да клаузуле и не читамо јер компаније увек раде у нашем интересу; зашто бисмо ишта потписивали? Настојања да, при оптимизацији, постанемо Сексепилни и Ноншалантни, по цену Емпатије, Интелигенције, Достојанства… јер потоње нису особине са којима се може успети у свету данашњице, барем не без завидне количине среће и добрих веза. Притом, Тамара Ђенадић је успела у науму да пластично, сатирично (често, не завршава се на сатири) прикаже да ликови нису способни да поредак у којем су се обрели доведу у питање; то није учињено ни у једној инстанци, јер реч је о нескривеном пародирању света и устаљених образаца са којима смо се, нажалост, најчешће толико саживели да их не примећујемо; са којима смо се, нажалост, саживели јер за друге обрасце не знамо.

Када је о стилу реч, крајње је уједначен, са упечатљивом дозом спонтаности, због чега ће читалац, није немогуће, још неприметније моћи да се препусти имплицитном хумору којим свака од приповедака обилује у мањој или већој мери. Треба нагласити и да ауторка, махом, није настојала да пажљиво гради ликове, већ да нам предочи у каквим се околностима они налазе, те би из тих околности и њихових одлука требало дедуковати какви су ликови. Више је него довољно, примера ради, пратити одлуке младе жене која се подвргнула добровољним оптимизацијама своје личности да бисмо о њој могли да донесемо какав-такав суд. Иако не могу да проценим јесу ли дела Франца Кафке и у којој мери утицала на књижевне погледе ауторке (јер многи аутори су, после њега, пошли његовим стопама) јасно је да збирка обилује прикладно примењеним кафкијанским ликовима, немилим околностима, темама и мотивима што је, према мом поимању, и више него добродошло у сваком добу, не само у свету позног капитализма који је у човеку убио човека.

Бобан Трифуновић

Тамара Ђенадић је рођена 1980. године у Београду, где и данас живи са супругом Дарком и сином Михајлом. Основне студије завршила је 2003. године на Економском факултету Универзитета у Београду, а као добитник стипендије италијанског министарства спољних послова и мастер студије из области финансија на Универзитету Тор Вергата у Риму, у коме је провела годину дана.

У сектору банкарства је провела скоро 15 година, а у ИТ сектору је од 2020. године.

Упркос свакодневице испуњене бројевима и техничким терминима, права љубав су јој празан лист папира и речи.

Последње три године радила је на овој збирци прича.

Учи кад год има времена. У природи је кад год може. Анализира без престанка.