Промоција књиге Небојше Јовановића „Двор кнеза Александра Карађорђевића 1842–1858“

У четвртак у 19:30 у Читаоници градске библиотеке у Панчеву промоција књиге Небојше Јовановића „Двор кнеза Александра Карађорђевића 1842–1858“.

О књизи ће говорити: Небојша Јовановић, историчар и аутор

О књизи:

Књига Небојше Јовановића о владавини кнеза Александра Карађорђевића открива низ инсајдерских детаља о обичајима, церемонијалима и интригантним односима првог српског европејског двора са утицајним људима тог времена.

Било је то време када су богатији Срби престали да носе опанке и народне ношње и почели да се облаче у одела и фракове. Књига Небојше Јовановића, „Двор кнеза Александра Карађорђевића 1842–1858.“, са поднасловом „Прва књига о првом српском двору“ („Лагуна“, 2010), доноси „инсајдерску” причу о обичајима у владарској кући која је почела да усваја, модерним језиком речено, европске стандарде. Уз коришћење обиља извора, Јовановић је написао лако читљиву и узбудљиву причу о уставобранитељском режиму у Србији и прихватању нових обичаја у одевању, понашању и исхрани.

Јовановић баца и ново светло на многе утицајне људе тог времена, попут великог задужбинара капетана Мише Анастасијевића, који је више пута из сенке радио о глави кнезу Александру.

У опозицију због несуђеног зета Хрвата

Небојша Јовановић каже да је као историчар и пре ове књиге истраживао кућне амбијенте и обичаје српских владара.

– Идеја за књигу о Александру Карађорђевићу родила се када сам се бавио кнезом Милошем и његовим односом са братом Јевремом. Њих двојица су се сукобили када се Анка, Јевремова ћерка, заљубила у аустријског конзула Антуна Михановића, иначе Хрвата – каже Јовановић. И Михановић се заљубио у Анку и требало је да се узму, али је Милош то спречио, јер није желео да му се синовица уда за Хрвата. Јеврем је због тога био љут и створио је опозицију у самој кући Обреновића, одатле су и потекли уставобранитељи. Наизглед безначајан породични сукоб битно је утицао на даљу историју Срба и долазак Александра Карађорђевића на власт, тврди Јовановић.

– Пре Александра Карађорђевића, српски кнежеви су живели у конацима, а у његово време долази до институционализације, формирања дворских протокола и церемонија. Нажалост, од сведочанстава на располагању углавном имамо сувопарне службене извештаје – објашњава Јовановић, истичући да Александар није имао поред себе једног Вука Караџића, као Милош, који ће бележити догађаје којима је присуствовао, те добре и лоше стране Обреновићеве владавине.

Међутим, Србија је у време Александра Карађорђевића широм отворила врата странцима. Наш саговорник је зато потражио грађу за своју књигу и у писмима које су посетиоци Србије слали својим пријатељима, међу којима су били архитекта Јан Невола или панслависта Фрања Зах, „творац плана о уједињењу Јужних Словена, који је касније Илија Гарашанин користио за своје „Начертаније“. Људи блиски Александру Карађорђевићу зазирали су од тога да пишу сувише отворено о двору, а изузетак међу њима био је Стеван Петровић Книћанин, кнежев пријатељ и државни саветник. Книћанин је имао одрешене руке да затвори сваког за кога се испостави да подрива династију Карађорђевић.

Један од таквих био је и капетан Миша Анастасијевић, који је више пута покушао да убије Александра Карађорђевића. Једном приликом је кнеза позвао у госте на ручак, да би га отровао.

– Миша је спремио вечеру са отровом, али на срећу, људи из кнежеве пратње су то открили, извукли Александра напоље и припуцали на Мишину кућу. Анастасијевић је из сенке учествовао и у Тенкиној завери, али никад није именован као један од завереника – наводи Јовановић.

Капетан Мишин двор

Капетан Миша Анастасијевић је имао сасвим личне разлоге због којих је мрзео Александра. Мишина ћерка Сара била је удата за Ðорђа Карађорђевића, сина другог Карађорђевог сина, Алексе, који је млад умро у Русији. Очекујући да ће зет Ðорђе бити устоличен за кнеза на Светоандрејској скупштини 1858. године, којој је капетан Миша председавао, изградио је двор за њих двоје. Пошто је Милош Обреновић враћен на власт, а ћерка Сара није постала кнегиња, Миша се разочарао и палату коју је изградио по пројекту Јана Неволе поклонио је 1863. године Великој школи. Са натписом „Миша Анастасијевић – свом отечеству“. Тако је Београд добио „Капетан Мишино здање”.

– Миша Анастасијевић био је прави монополиста. Сва со, и многе друге намирнице које су почеле да пристижу у земљу ишле су преко њега. Такође, био је и опак човек, као и Илија Гарашанин – говори Јовановић.

Моћни Миша Анастасијевић је по сваку цену желео да сруши Александра, а буквално је побеснео када је његов зет Радован Дамјановић умро у Гургусовачкој кули, у којој је био заточен због учешћа у Тенкиној завери против Александра 1857. године. Иако се његово име званично не помиње, имао је великог удела у завери која је добила име по Стефану Стефановићу Тенки (1797–1865). Тенка је, пак, блиставу политичку каријеру уништио завером против кнеза Александра, кога је сматрао „вјероломним себичним књазем”, између осталог и због тога што се одрекао Русије и развио сарадњу са Аустријом. За смакнуће кнеза Карађорђевића ангажован је, преко Милоша Обреновића и уз снажну подршку Русије, извесни хајдук из Груже, који је за атентат добио новац, пушку и муницију. Атентатор се из непознатих разлога у последњем моменту предомислио и није пуцао. Разоткривање људи који су учествовали у, како Јовановић наводи у књизи, најнеспретнијој и најнезграпнијој завери против живота владара у историји нововековне Србије, створила је мучан утисак у народу, а кулминирала је свргнућем Александра Карађорђевића на Светоандрејској скупштини.

Небојша Јовановић истиче да је Србија у време Александра Карађорђевића постала права европска земља и његова владавина обележена је ретким мирнодопским периодом. У то време, Европа је била узбуркана, одигравао се Кримски рат и револуције, и Русија и Турска су звале Србију да се прикључи. Под вођством Александра Карађорђевића, ратни походи су избегнути. Сам кнез је имао више церемонијалну функцију, државу су водиле странке и скупштина. Србија је први пут у историји имала пораст наталитета, а све европске земље су јој гарантовале суверенитет.

На београдско пристаниште, бележи Јовановић, стизале су лађе са белим брашном, пиринчем, ванилом, пивом, румом, ликером и чоколадом. После ручка су почели да се једу колачи. Новотарије у понашању и одевању су махом стизале из Аустрије, па од тада датира и назив за људе који су прихватали нову моду – „бечка мустра“. Кнез Александар био је прилично лењ и није имао, као први чиновник државе, радно време. Униформу је носио на пријемима страних конзула, на баловима на двору и свечаностима, иначе је преферирао грађанско одело.

Попечитељи и путер

У обиљу занимљивих детаља у Јовановићевој књизи, посебно место посвећено је и поселима кнегиње Персиде. Она је 1850. године на двору, који је био смештен у кући Стојана Симића испод Теразија, почела да окупља елиту, крем српског друштва и истакнуте стране госте, као што су путописци и уметници. Редован гост на овим окупљањима била је и веома образована Катица Даниловић, праунука војводе из Првог устанка, која је друштво забављала причама из грчке и римске историје и рецитовала француске песнике романтичаре. Међу званицама су били и Јосиф Панчић, Љуба Ненадовић, Вуков син Димитрије Караџић и многи други, а кнегиња се трудила да и присталице Обреновића буду присутне.

Јовановић преноси и један скандал са двора, управо у вези са поселом кнегиње Персиде, на којем су се служила најпикантнија јела из Европе. Испоставило се да за предстојеће окупљање елите није на време набављен путер. Плаховити кнез, познат по „кратком фитиљу“, свој гнев је искалио на министру унутрашњих дела Илији Гарашанину, узвикујући да је то његова обавеза, односно његових потчињених. Викао је да је он књаз и питао чему служе попечитељи (министри), ако он мора да мисли на сваку ситницу, те да је Илија то намерно урадио, да би напакостио кнежевој породици. Јовановић износи претпоставку да ово понижење, које се одиграло пред очима најнижих дворских слугу, Илија Гарашанин, сујетан, горд и амбициозан, сигурно није заборавио.