ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА ПАНЧЕВО
Читаоница Градске библиотеке Панчево
Среда, 1. март, у 19.00 часова
Гости:
- Милан Јованић, писац
- Слађана Илић, књижевна критичарка
Милан Јованић је рођен 27.7.1977. године у Земуну, али је детињство провео у околини Шапца. По занимању је дипломирани правник, а такође је студирао историју уметности. У младости је објавио две књиге поезије и писао као стални сарадник српских издања магазина Цосмополитан и Плаyбоy. Писао је и за друге штампане медије. Његов први роман Туђи сан објављен је 2020, а већ 2021. године излази у јавност његов други роман Извод из књиге венчаних. Једно време је живео на острву Малта. Ожењен је, отац троје деце. Живи и ради у Београду.
“… Романи Милана Јованића су изузетно динамични, а поред не тако малог обима динамика текста никада не пада у свом темпу. Његов приступ веома осетљивим темама, пре свега темама из брака или уопштено из веза међу људима, јесте изузетно директан, што је необично са аспекта српске књижевности. Оно чега има доста у нашој савременој прози јесте наша савременост, међутим јединствена је непосредност којом Милан Јованић о свему томе пише. Његова литература заиста може бити у фокусу различитих типова читалаца и књижевних критичара. Тематски оквир приповедања јесу породични односи различите врсте, али и питање идентитета, што се особито види у његовом првом роману Туђи сан, где је описано преиспитивање личног и националног идентитета.
Скоро да у савременој српској књижевности не можемо видети неки идеолошки предзнак, док у романима Милана Јованића нема повлађивања идеологији или писања зарад политичке коректности. Чак и када спомиње ратове деведесетих он никада не манипулише том чињеницом, што није тако често у српској књижевности. Често писци користе могућност да добију неки грант или одређену награду тако што ће имати у виду потенцијалног читаоца коме ће испоручити одређену политичку коректност. Код Милана Јованића то није случај, јер док ужива у процесу писања он се не обраћа замишљеном читаоцу и не зна нужно како ће до краја изгледати његова прича.
У роману Туђи сан имамо јунакиње које се изјашњавају као Американке када им друштво намеће такву позицију, а са друге стране оне живе у неким ониричким просторима док сањају своје кубанско порекло. Приповедач који одлази из Србије у Америку увиђа да човек тешко може сасећи своје корене, исконску везу човека са местом и културом одакле он јесте. Ако бисмо само то узели у обзир, а занемарили све друго у роману Туђи сан, могли бисмо рећи да је у питању аутор који пише са неким националним предзнаком, али то уопште није тачно. Можемо видети и да је главни јунак критички настројен према сопственом друштву, колико и према другим културама. Како је рекао један трагични јунак романа Туђи сан, извесни Миодраг, он каже за Америку да то јесте обећана земља, али није обећана за нас. Главни приповедач одлази из своје земље тако што не затвара заувек врата за собом. На самом крају романа писац веома успешно психолошки карактерише своје јунаке из различитих култура. Они су веома животни и саопштавају нам кроз своје судбине значајне животне ствари. Изузетно је написан јунак Жанг који је у потпуности усамљен човек, који је као нека мала машина капитализма показујући ипак једну потпуно топлу и деликатну природу, пре него што ће извршити самоубиство. Изузетно је знаковито описано колико су велике самоће у глобалном свету, како се људи дањашнице осећају, што је једна од главних порука романа. Имамо и причу о првој љубави која је својеврсна животна иницијација за мушкарца, али која у роману није описана на патетичан начин.
У другом роману Извод из књиге венчаних, Милан Јованић разобличује институцију брака из различитих углова. Не сећам се да су наши аутори склони да овако отворено приповедају о браку. Глупо је вршити поделу на мушку и женску, али је мушка перспектива јунака изузетно занимљива. Он мисли да је развратник у покушају, јер је из угла мушкарца неуспех и тих неколико брачних превара које је имао. У неким тренуцима је читаоцу жао главног јунака, јер му је супруга депресивна, а са којим се можемо поистоветити и за којег можемо имати разумевање у одређеним ситуацијама. Он је рано ступио у брак који је по природи репресивна институција, али је постао много више од мизерног човека како самог себе назива.
На почетку романа Извод из књиге венчаних ми видимо да се главни јунак осећа помало преварено браком. Изузетно су описане различите перспективе из мушког и женског угла. Поред брака, Милан Јованић говори о различитим темама у роману, па се дотиче лицемерја, односа родитеља и деце, изопачености, истополних веза, потрошачке културе итд. У роману прича о породици која је изгубила сина у ратовима деведесетих. Психолошки је веома добро осликано како се свако од чланова те породице брани од стравичног губитка. У оквиру романа трагични јунак је отац породице, који одбија да живи и за којег се у роману напослетку каже да је коначно успео да умре. Има доста тананих ствари о којима се може размишљати током читања. Књига нас опомиње да у овом животу треба да постојимо једни за друге, док смо ту, а чак и неки видови покајања немају особитог значаја у животу. Милан Јованић је на лицемерје савременог човека одговорио фантастично у завршници. Његов јунак нема разумевања ни у приватној породици, на послу, нити у ширем контексту, а окружен је лицемерјем у околини на које одговара одвођењем супруге и пријатеља у окружење које њима сигурно неће пријати. Описивање истополних бракова не постоји због политичке коректности, већ има функцију показивања да у било којој врсти релације, која је у почетку позната по заљубљености, нужно наступа и досада, без обзира на врсту везе.
Милан Јованић отворено говори у оба романа колико су људи спремни или неспремни да прихвате неминовност одређених односа који постају тромији са проласком времена. Овде се поред брачних односа мисли и на пријатељске односе, где сви морају бити весели, богати, успешни, што је Милан Јованић интелигентно ставио под један велики знак питања наспрам појма среће.“
Слађана Илић, књижевни критичар
