Промоција Антологије српског метафизичког песништва „О роси речи“ Виктора Радуна Теона

Читаоница Градске библиотеке Панчево

Четвртак 9. мај 2024. године, у 19.00 часова

Гости:

• Драган Јовановић Данилов, књижевник и есејиста
• Јован Пејчић, књижевни критичар
• Виктор Радун Теон, приређивач

Антологија српског метафизичког песништва – О роси речи Виктора Радуна Теона дефинише, да у најширем смислу, под метафизичком поезијом можемо подразумевати ону поезију која је надахнута спознајом Бога/Божанског или вером у Бога и постојање више, духовне стварности, у којој преовлађују духовне, метафизичке, сакралне, ониричке и фантастичне теме, мотиви и визије, и која се бави промишљањем, визијама и увидима у вези с природом стварности и човека, вишим световима, самоспознајом, просветљењем, духовном тежњом, трагањем за Богом, Истином и Светлом, истраживањем суштинских духовних питања као што су питање природе стварности, истине, светлости, живота после смрти, путовања у више светове, комуникације са вишим/космичким интелигенцијама, бићима, анђелима итд.
Антологија „О роси речи“ потврђује да је повратак метафизичком – повратак светом јединству.

Драган Јовановић Данилов рођен је 1960. године у Пожеги. Студирао је на Правном и Филозофском факултету у Београду, на групи за историју уметности. Објавио је збирке песама: „Еухаристија“ (1990), „Енигме ноћи“ (1991), „Пентаграм срца“ (1992), „Кућа Бахове музике“ (1993), „Живи пергамент“ (1994), „Европа под снегом“ (1995), „Пантокр(е)атор“ (1997), „Глава харфе“ (с Дивном Вуксановић, 1998), „Алкохоли с југа“ (1999), „Концерт за никог“ (2001), „Хомер предграђа“ (2003), „Гнездо над понором“ (2005), „Мемоари песка“ (2008), „Моја тачна привиђења“ (2010), „Кад невине душе одлазе“ (2011), „Вино с вулкана“ (2012), „Симетрија вртлога“ (2014), “Говорити с водопадима” (2016) и „Ум подивљале реке“ (2018). Репрезентативан избор из Даниловљеве целокупне поезије под називом „Чувар бележнице“ објављен је 2019. године. Романи: „Алманах пешчаних дина“ (1996), „Иконостас на крају света“ (1998), „Отац ледених брда“ (2009), „Таласи београдског мора“, “Шта снег прича” (2016) и „Јелен ноћи“ (роман о Сави Шумановићу, 2022). Књига аутопоетичких есеја: „Срце океана“ (1999), “Духови балкана“ (2019), „Живети у малим градовима“ (2021).

Његова поезија изазвала је критичку рецепцију на италијанском, француском, енглеском, бугарском, румунском, словачком и македонском језику. Заступљен је у великом броју антологија објављених у иностранству, између осталих, у антологијама „New European poets“ и “The horse has six legs“ у преводу Чарлса Симића (Grauwolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008. и 2010). Учествовао је на бројним међународним песничким фестивалима. Одржао је двадесетак самосталних књижевних вечери и читања поезије у Француској. По Даниловљевој песми “Прошлост наше душе дубока је вода”, италијански композитор Валтер Сивилоти компоновао је музику коју је под истоименим називом извео симфонијски оркестар на фестивалу у Цивидале дел Фриули, у Италији, 2015. године.

Добитник је књижевних награда: „Бранкове награде“, „Змајеве награде“, награде „Васко Попа“, „Бранко Миљковић“, „Меша Селимовић“, Виталове награде „Златни сунцокрет“, „Оскар Давичо“, награде Српске академије наука и уметности из фонда „Бранко Ћопић“, „Просветине“, „Стеван Пешић“, „Ристо Ратковић“, „Јефимијин вез“, „Песма над песмама“ „Златни прстен деспота Стефана Лазаревића“, награде „Димитрије Митриновић“, „Лаза Костић“, „Момо Капор“, „Ђура Јакшић“ и „Дисове награде“ за целокупно песничко дело. Добитник је међународних књижевних награда „Premio Accademico Internazionale di Letteratura Contemporanea L. A. Seneca“ (Италија), „Pro creation“ (Лос Анђелес), Златне медаља Туниса за поезију, Међународне награда за поезију „Нови Сад“ и „Велика базјашка повеља“ (Румунија).

Збирке песама преведене су му на енглески, француски, немачки, италијански, грчки, бугарски, словачки, румунски и македонски језик. Роман „Иконостас на крају света“ објављен је на мађарском језику, у преводу Јаноша Борбеља, „Отац ледених брда“ на македонском језику 2013, а „Таласи београдског мора“ на енглеском језику.

О Даниловљевој поезији објављене су четири књиге: „Дванаест и по кругова протрчавања кроз поезију Д.Ј. Данилова“ Владана Панковића и Никице Банића, 2003. године , „Поезија Драгана Јовановића Данилова“, зборник радова у издању Матице српске 2014. године, „Калиграфија метафоре“ Стојана Ђорђића у издању “Агоре” 2017. године и „Данилов Хомер предграђа“ Богомира Ђукића у издању “Графида“ из Бања Луке, 2021. године. Двоброј часописа “Сент“ број 56/57 од 2021. године посвећене у целости рецепцији Даниловљеве поезије на другим језицима.

Данилов је и ликовни критичар и есејиста. Аутор је монографија о сликарима Василију Доловачком, Љубодрагу Јанковићу Јалету, Жељку Ђуровићу, Предрагу Вукичевићу, Зорану Настићу, Дамјану Ковачевићу, Драгославу Живковићу и Лазару Возаревићу. Написао је око три стотине текстова за каталоге ликовних изложби. Живи у Пожеги.

Јо­ван Пеј­чић рођен је 1951. године у Бо­шња­цу код Ле­сков­ца. Завршио је Филолошки факултет у Београду. Магистар књижевних наука. Кри­ти­чар, исто­ри­чар књи­жев­но­сти, есе­јист, ан­то­ло­ги­чар.

Уредник у различитим листовима и часописима: Студент (1973–1975), Знак (1973), Библиотекар (1981–1985), Књижевна критика (1984–1988), Relations (1986), Serbian Literary Quarterly (1987–1994), Писмо (1990–1991), Новине Београдског читалишта (1991), Српски књижевни гласник, трећа серија (1992–1993), Српски југ (1995), Serbian Literary Magazine (1995–2004), Наше стварање (2001–2004), Нови Легат (од 2022).

Сарадник Мале енциклопедије Просвета (1986; 290 одредница), Института за књижевност и уметност у Београду, Српске академије наука и уметности, Српског биографског речника (Нови Сад), Српске енциклопедије (Нови Сад – Београд).

У Библиотеци града Београда радио је од 1979: уредник културних програма, шеф Одељења периодике, начелник Сектора посебних фондова, руководилац издавачко-информативне службе, уредник едиције „Србија и јужнословенско питање“. Стекао звање библиотекара саветника.

На Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Ни­шу пре­давао је по позиву, од 1996. до 2015. године, Срп­ску по­е­зи­ју и Срп­ску кри­ти­ку два­де­се­тог ве­ка.

Председник Задужбине „Николај Тимченко“ у Лесковцу од оснивања 2005. године; уредник њених издања од 2006. године.

Главна дела: Об­лик и реч кри­ти­ке, осврти и при­ка­зи, 3 књиге (1994, 2004, 2008). – Пој­мо­ви / по­и­ма­ња, огле­ди, 3 књиге (1994, 2000, 2003).

Књижевне расправе: Про­сто­ри књи­жев­ног ду­ха (1998), По­че­ци и вр­хо­ви: срп­ска књи­жев­ност и ње­на исто­ри­о­гра­фи­ја (2010); Зрна, расад, жетва: српска књижевна историографија и српска књижевна критика (2015).

Мо­но­гра­фи­је: За­сно­ви Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа (1995, 2009); Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву – за­вет, пе­сма, чин (2006, 2012); По­е­ти­ка књи­жев­ног раз­го­во­ра (2012) Српски песник: Милан Ракић и Косово (2016, 2022).

Књиге изабраних радова: Критика као избор и разговор с Црњанским (2016); Узајамности и раскрснице (2018, 2022); Путеви српске науке о књижевности (2020)

Остало: Поезија и свето: српско духовно песништво 1 (2019). – Слова, слике, симболи: српски песници друге половине XX века (2021). – Птица са два гнезда: Рабиндранат Тагор у Београду 1926. године (2023).

Ан­то­ло­ги­је: Ан­то­ло­ги­ја срп­ских мо­ли­та­ва /XI­II–XX век/ (2000, пето изд. 2005); При­о­ну ду­ша мо­ја. Мо­ли­тве Све­то­га Са­ве / Мо­ли­тве Све­то­ме Са­ви (2002, четврто издање 2022); Ан­то­ло­ги­ја срп­ских по­хва­ла /XI­II–XX век/ (2003, 2006); Ни­шки драм­ски пи­сци: ан­то­ло­ги­ја (2004).

При­ре­дио је и кри­тич­ким ко­мен­та­ри­ма опре­мио 33 де­ла срп­ских пи­са­ца, из­ме­ђу оста­лих Јо­ва­на Скер­ли­ћа (у пет књига), Иси­до­ре Се­ку­лић, Бог­да­на По­по­ви­ћа, Никанора Грујића, Ју­сти­на По­по­ви­ћа, Лазе Костића, Ми­ла­на Ра­ки­ћа, Владислава Петковића Диса, Милутина Бојића, Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа, Ра­де­та Дра­ин­ца, Ни­ко­ла­ја Тим­чен­ка…

Виктор Радун Теон, рођен 1965. године у Скопљу, Македонија. Од 1991. живи у Новом Саду. Запослен је као професор на Факултету савремених уметности у Београду, при универзитету Привредна академија, Нови Сад.

Пише поезију, прозу, есеје и критике, објављује у књижевној периодици. Бави се филозофијом и студијама будућности. Пише новинарске чланке – вести, објаве, интервјуе, репортаже и др. за разне часописе и портале (Арс Медиа, Бранковина, Кровови, Багдала, Буктиња, Траг, Бдење и др.) Преводи са енглеског и македонског на српски језик и обрнуто. Превођен на шпански, руски, кинески, арапски, румунски, македонски, словеначки и бугарски језик.

Објавио 13 књига, преко 70 научних и стручних радова, преко 50 есеја и књижевних критика и приказа, 7 уџбеника и превео 30 књига са енглеског на српски језик.

Заступљен у антологији српских песника „Фигуре у тексту – градови у фокусу“ 1-2, Кораци, Крагујевац, 2019. и у панорами „Песници Новог Сада“, ДНК, 2020.

Са Ралетом Нишавићем приредио међународну антологију „Кућа од камена и сунца“ (ИК Бистрица, Нови Сад, 2019), у којој су заступљени аутори ИК „Бистрица“, Нови Сад. Приредио збирку бележака, записа, фрагмената, увида, разговора, размишљања и интервјуа Ласла Силађија под насловом „Трагајући за праобликом, размишљања о уметности“, у марту 2022. Препевао и приредио избор савремене македонске поезије (8 песника и песникиња), објављен на интернет часопису Култ – 27.06.2022.

Оперативни уредник часописа Бранковина. Уредник издања ИК Интелекта, Ваљево. Лектор и коректор за ИК Укронија, Београд. Оснивач фундаменталног хуманизма и Покрета „Метафора“.

Књиге:

Књижевност: Јаје једнорога, 2008; Вавилонски водопади, 2012; Чудо Феникса, 2013; Крв и ружа, 2016; Змија олује, 2019; Манифест камена, 2020; Манифест на каменот (препев књиге Манифест камена на македонски), 2023; Антологија српског метафизичког песништва, 20 век (приређивач), 2023; Ерос неизрецивог (есеји), 2024.

Филозофија, економија, студије будућности: Конкуренција на нишану, 2008; Светло у човеку, 2017; Храм екстазе, 2017; Велика Звер, 2017; Трансхуманизам, будућност без људи, 2018.

Награде:

• ужи избор за награду „Никола Милошевић“ – књига Трансхуманизам, будућност без људи – 2018.
• међународна награда „Гоцева мисла“ за допринос културолошкој мисији, развоју и неговању уметности, науке и културе, као и разумевању и сарадњи међу народима, у фебруару 2022. године
• међународна награда „Мозаик“ за достигнуће страног аутора, у оквиру међународне књижевне манифестације „11. Битољска сећања“ („11. Битолски паметења“), од 1-3. јула 2022. године, у Битољу, С. Македонија
• међународна награда „Zheng Nian Cup” Националног такмичења за књижевност, калиграфију, сликарство и фотографију у Кини

Члан Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије и Удружења новинара Војводине и нових медија. Члан Матице Српске. Члан Међународне етичке академије (International Academy of Ethics) и Института за науку, културу и уметност (ИНАКУ).

Виктор Радун Теон:

Објављивање антологије српског метафизичког песништва, 20. век

Крајем 2023. године објављена је Антологија српског метафизичког песништва, 20. век, у издању Фондације групе Север, Нови Сад. Приређивач је песник, есејиста и преводилац Виктор Радун Теон. У мору разних антологија, панорама и зборника српског песништва, појава ове антологије се истиче својом профилисаношћу. То је прва антологија српске метафизичке поезије 20. века до сада – прва песничка антологија која обухвата изабране песме савремених српских песника и песникиња чије песништво има претежно метафизичку димензију.

У књизи је изабрано укупно 255 песама и уврштено укупно 55 песника и песникиња који су писали и објављивали метафизичку поезију, у периоду од 1900-2000. године. Аутори су поређани хронолошки, почев од Лазе Костића (1841-1910) па све до Саше Радојчића (1963). Антологија је обухватила песнике и песникиње из целокупног српског језичког корпуса, из Србије, Р. Српске (Босне и Херцеговине), Црне Горе и Хрватске, као и оне који су пореклом или су живели у другим земљама. Заступљени су следећи песници и песникиње: Лаза Костић, Јован Дучић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, Димитрије Митриновић, Станислав Винавер, Милутин Бојић, Милош Црњански, Аница Савић Ребац, Момчило Настасијевић, Растко Петровић, Десанка Максимовић, Душан Матић, Милан Дединац, Десимир Благојевић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Срба Митровић, Божидар Тимотијевић, Јован Христић, Александар Ристовић, Бранко Миљковић, Борислав Радовић, Вито Марковић, Божидар Шујица, Милован Данојлић, Алек Вукадиновић, Драган Колунџија, Божидар Милидраговић, Слободан Ракитић, Ранко Рисојевић, Радомир Андрић, Рајко Петров Ного, Тања Крагујевић, Даринка Јеврић, Милосав Тешић, Марија Шимоковић, Драгомир Брајковић, Бошко Томашевић, Љубица Милетић, Новица Тадић, Драгиња Урошевић, Злата Коцић, Ивана Миланков, Селимир Радуловић, Небојша Васовић, Иван Негришорац, Никола Вујчић, Нина Живанчевић, Верољуб Вукашиновић, Драган Јовановић Данилов, Зоран Ђерић и Саша Радојчић.

Посебно треба истаћи Предговор приређивача, који представља обиман и исцрпан есеј о српском метафизичком песништву. Одмах на почетку, приређивач се сврнуо на тешкоће на које је наилазио приликом избора одговарајућег термина којим би тачно одредио наслов и дефинисао предмет антологије. Изабрао је термин „метафизичко песништво“ које, према његовим речима, подразумева „ону поезију која је надахнута спознајом Бога/Божанског или вером у Бога и постојање више, духовне стварности, у којој преовлађују духовне, метафизичке, сакралне, ониричке и фантастичне теме, мотиви и визије, и која се бави промишљањем, визијама и увидима у вези с природом стварности и човека, вишим световима, самоспознајом, просветљењем, духовном тежњом, трагањем за Богом, Истином и Светлом, истраживањем суштинских духовних питања као што су питање природе стварности, истине, светлости, живота после смрти, путовања у више светове, комуникације са вишим/космичким интелигенцијама, бићима, анђелима итд.“ Овако прецизно и утемељено одређење метафизичког песништва представља један од највећих доприноса Виктора Радуна Теона.

Приређивач је такође посебно обратио пажњу на значај бављења језиком у метафизичком песништву. Метафизички песници, „кроз различите захвате у примени језика, на синтаксичкој, семантичкој и когнитивној равни, коришћењем речи на нов начин, налажењем нових комбинација и спојева међу речима, проблематизацијом језика и стварности, бавећи се темељним духовним или филозофским темама, уз обилну употребу песничких слика, појмова, стилских фигура и на бројне друге начине“, „стварају нов језик, који је у служби артикулације онтолошке или метафизичке истине“. Кључно обележје тог „метафизичког“ језика је „дијалектичност, што подразумева неуобичајену и неконвенционалну употребу речи, кроз низање контрадикција и повезивање и спајање речи супротног значења“. У средишту метафизичке поетике је унутрашње трагање. Нека од кључних обележја метафизичке поезије које приређивач помиње, су: дијалектички образац мишљења, несаморазумљивост, неочигледност, елиптичност, херметичност, трансцендентност.

Приређивач је затим указао на заблуде у вези са метафизичком поезијом, указујући да су оне неосноване и да произлазе из суштинског неразумевања метафизике и метафизичког. Он истиче: „У средишту метафизичке поетике је унутрашње трагање, као есенција и срж метафизичког дискурса.“ Позивајући се на учење К. Г. Јунга, Теон метафизичку раван разуме као „неиздвојиву компоненту човековог бића“, док самоостварење или просветљење за њега представља „освешћење метафизичке равни и њену реинтеграцију у ум“.

Значајан део свог Предговора приређивач је посветио објашњавању концепта метафизике и метафизичког. Он каже да се човек одвајкада питао шта је извор свега, како је свет створен и одакле потиче. Настојећи да одговори на та исконска питања, човек је дошао до потребе да формулише први принцип, принцип Једног или Једности, а то је оно што се у разним традицијама назива Бог. Одговарајући на примедбе да је метафизика бекство од стварности, приређивач изражава своје оштро неслагање, тврдећи да је метафизичко, напротив, „много више утканост у стварност, стопљеност, сједињеност са стварношћу до те мере да метафизички песник, односно сваки духовно свестан човек, продуховљен, истински трагалац, како хоћете, не само што не бежи од стварности него ју је толико упио у себе да је проникнуо у саму срж, видевши да је тамо исти дух, иста божанственост, која прожима и све друге ствари, феномене, процесе и бића.“

Трагајући за коренима одређења метафизичког песништва, Теон се позива на групу енглеских песника из 17. века (Џон Дон, Џорџ Херберт, Ричард Крешоу, сер Џон Саклинг, Хенри Вон, Ендрју Марвел, Абрахам Каули и др.), које је енглески критичар Семјуел Џонсон први назвао метафизичким песницима.

Промишљајући метафизичку песму, приређивач се пита како препознати метафизичку димензију у песми, и каже: „Метафизичка песма управља пажњу читалаца ка пространствима несвесног, ка себи, свом сопству. Метафизичка песма је говор бивства. Кроз метафизичку песму човек спознаје себе као истинско Ја. Метафизичка песма је огледало које човекову енергију устостручује и враћа је њему самом. Метафизичка песма човеку осветљава расцеп између бивствовања и небивствовања. Метафизичка песма захтева бдење јер је она као ходање по танкој линији понад понора.“

Посебан допринос приређивача је то што је предложио нову типологију српског метафизичког песништва. Оно је, према Теону, неопходно поделити у одређене типове или класе, према семантичком, односно тематско-садржинском критеријуму и треба да обухвати распон између два пола на скали: првог – метафизичке поезије спекулативно-филозофског типа, и другог – метафизичке поезије мистичког емпиризма. Унутар ова два пола, могући спектар категорија метафизичког песничког израза укључивао би следеће категорије:

• Метафизичка поезија мистичног карактера (мистичног емпиризма);
• Метафизичка поезија рефлексивно-мистичног карактера;
• Метафизичка поезија религијско-мистичног карактера;
• Метафизичка поезија религијског карактера;
• Метафизичка поезија мистичног ероса;
• Метафизичка поезија визије и екстазе;
• Метафизичка поезија обожавања природе;
• Метафизичка поезија химничког карактера;
• Метафизичка поезија очуђавања/фантастизације „обичне“ стварности;
• Метафизичка поезија спекулативно-филозофског карактера, итд.

На крају, приређивач се осврнуо на питање избора песама и песника које је уврстио у антологију. Разумевајући искушења пред којима се налази сваки приређивач антологије, Теон закључује да је свака антологија „само један могући избор“, тако да је и „репрезентативност заступљених песника релативна“. Оно што је важно је да приређивач јасно одреди критеријуме избора песника и њихових песама, и да их се доследно придржава. Поред тога што је избор, антологија је, према Теону, и одређени критички поглед на изабрани скуп песника и њихових остварења, и стога је она део књижевне критике у ширем смислу речи. Зато је неопходно да приређивач децидно, јасно и темељно образложи свој избор песника/песникиња и њихових поетских остварења, и тај задатак је Теон успешно обавио у свом Предговору.