ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА ПАНЧЕВО
Читаоница Градске библиотеке Панчево
Среда 19. април у 19.30 часова
Гост:
Сава Лазаров, приређивач и аутор
Музички део програма:
Петкана Лазаров, Константин Срданов и аутор
Свети Јован Рилски (пре 876-946) је најзначајнији бугарски светитељ. Сматра се за покровитеља Бугара, ктитор и оснивача главног манастира у Бугара — Рилског манастира, који је највећи и најпознатији православни манастир у Бугарској. Налази се на југозападу Бугарске на планини Рила, 117 km јужно од главног града Софије, у дубокој долини Рилске реке, на надморској висини од 1,147 m.
Хагиографија или житије је књижевна врста која описује живот владара и црквених поглавара — светаца. Реч хагиографија долази из грчких речи Агиос (грч. ἅγιος — „Свети“ или „Светица“) и граф (грч. γραφή — „писање“). Хришћанске хагиографије се усредсређују на живот, а нарочито чуда мушкараца и жена које су хришћанске цркве канонизовале. Оне описују најпре њихов световни живот, потом како су се замонашили, те њихов монашки живот, чуда која су чинили, смрт и посвећење. Ова књижевна врста је такође понекад коришћена и као црквена и политичка пропаганда. Најпознатије српске хагиографије су Житије Светог Симеона које је написао Свети Сава, затим Житије Светога Саве Доментијана и истоимено дело Теодосија.
Суштина житија је сакрални садржај, поучни циљ, приказивање оствареног идеала, зато нема биографског детаљисања, него се фокусира на духовне димензије.
И друге религије, попут будизма и ислама такође имају хагиографске текстове о свецима.
Када говоримо о литургијском песништву основни жанр је служба. С једне стране, то је служење Богу или некој светој личности, а с друге начин да им се ода пошта или да се прославе. Служба је главни вид испољавања религиозних осећања, у коме долази и до најузвишенијег момента: остваривања односа између божанског и људског, тако што Бог излива своју милост (благодат) на људе. Настала је из првобитног молитвеног окупљања са читањем Светог писма и појањем, да би се кроз векове развила у најсложенији црквени песнички жанр.
Служба је увек намењена литургији, али је и сама по себи књижевна целина. Често је прилагођена покретним и непокретним црквеним празницима, на којима се изводе литургијске песме, молитве и обредне структуре из којих је састављена.
Главни песнички жанрови службе су тропар, стихира и кондак.
Тропар на грчком значи певање. Црквено песништво је и иначе намењено певању, тј. појању, па је њему и прилагођено. Стихови или колоне тропара су уједно и мелодијске целине, а уз сваку песму дата је и мелодијска ознака („глас“). И тропар је похвалног или прославног карактера, јер прославља празник или свету личност. Има читав низ поџанрова, у зависности од теме или места у литургији (васкрсни, отпусни, богородични…).
Стихира се разликује од тропара по томе што је увек везана за неке друге стихове, обично из псалама, што је нешто већег обима и другачије мелодијске формуле. И она има поџанрове: подобне, самоподобне, самогласне…
Кондак је у почетку био велика и сложена песма сиријског порекла, а сада га чини само једна мања строфа увек везана са икосом.
Икос је песничка варијација на тему кондака, која у форми химне прославља свеца или догађај.
Кондак са икосом гради и сложену песничку структуру, акатист, док се комбинација тропара и икоса на теме из девет или осам библијских песама (ода) почев од 8. века слаже у комплекс канона.
У основи библијских ода лежи провиденцијална и месијанска идеја, због чега је основна тема сваког канона спасење, остварено у светости онога који се прославља службом или у догађају самог искупљења.
Похвала се сматра прелазним жанром између прозног и постског и има изразито лирска обележја. Прославља врлине свеца или неке историјске личности и велича одређени култ. Првенствено је реторски састав, откуда јој потиче други назив – похвално слово, односно, у духу данашњег језика, похвални говор.
Плач је такође прелазни жанр, више везан за библијске мотиве, као што је “Плач Јеремијин”, него за народну традицију нарицаљки. Он је нека врста књижевне тужбалице.
Молитва је песничко-реторско обраћање Богу, анђелима или светим лицима, као објектима култа. Има ритамску организацију у једнаким целинама или правилној смени наглашених и ненаглашених слогова. Ради повећања изражајности и осећајности у њој се користе и развијају сви елементи црквеног певања. Молитви у мањој или већој мери има у већини других жанрова, али значајније су оне састављене посебно, разним поводима: за спас душе, победу у рату, излаз из какве невоље, и слично.
