НАЈНОВИЈЕ...
Књижевно вече – ауторски портрет Јелене Гавриловић

Књижевно вече – ауторски портрет Јелене Гавриловић

У четвртак, 14. новембра 2019. у 19:00 одржаће се књижевно вече – ауторски портрет Јелене Гавриловић.

Биографија:

Гавриловић, Јелена (Бела Црква, 1967.) Основну и средњу школу завршила у Новом Саду. Дипломирала систематску теологију на Теолошком факултету у Осијеку, Хрватска. Пише поезију, прозу и колумне. Преводи са енглеског језика. Објављивала је у периодикама „Градина” и „Књижевне новине”. Пише колумне за магазин „Она”, са сталном рубриком „Жене под мојим кровом”. Објавила је три збирке поезије, „Призивање кише”, 2007, „Писма пустињске принцезе”, 2010 и „Хаљину која иде уз Дунав”, 2019 („Граматик”, рецензија Мирослав Алексић, зам. управника „Матице српске” у Новом Саду), као и два романа, „Жене под мојим кровом” (рецензија Радован Влаховић – Банатски културни центар) 2016. (издавач „Метафизика”, главни уредник Александар Драмићанин) и „Франц К. и ја” 2017. (издавач „Граматик”, главни уредник Данило Јокановић). Живи и ради у Београду.

Одржала је више запажених промоција, књижевних вечери, драмских перформанса и наступа у Београду („Полет – Арт галлерy”, удружење уметника „Прозор”, библиотека „Петар Кочић”, библиотека „Милутин Бојић”), као и у Градској библиотеци у Новом Саду и Народној библиотеци у Белој Цркви.

Роман „Франц К. и ја” био је у ужем избору за „Деретину награду” 2017. године.

Пише ауторске есеје о књижевним делима и преводима и препевима и преводи са енглеског за преводилачку агенцију „Либра” и сајт „Самообразовање”.
Песме су јој објављиване у књижевним периодикама „Књижевне новине” и „Градина”.

Библиографија:

Ауторска дела:

1. „Призивање кише – Евокинг Тхе Раин”, двојезична (српско-енглеска), коауторска збирка песама, заједно са америчком списатељ.цом и новинарком Тери Вилијамс (Терри Wиллиамс), 2007. година. (препеви са енглеског на српски и са српског на енглески, Јелена Богдановић-Гавриловић)
2. „Писма пустињске принцезе”, самостална збирка песама, 2010.
3. „Жене под мојим кровом”, ауторски роман, издавач „Метафизика”, главни уредник Александар Драмићанин, рецензија Радован Влаховић, 2016.
4. „Франц К. и ја”, ауторски роман, издавач „Граматик”, главни уредник Данило Јокановић, 2017. (у ужем избору за „Деретину”награду за најбољи роман у 2017. години)
5. „Хаљина која иде уз Дунав”, збирка поезије, издавач „Граматик”, главни уредник Данило Јокановић, рецензент Мирослав Алексић, 2019.
6. Колумне у „Магазину ОНА”, у сталној рубрици „Жене под мојим кровом”.

Преводи:

1. „Нови докази о којима треба донети суд”, Џош Мекдауел („Тхе Неw Евиденце Тхат Демандс а Вердицт”, Јосх МцДоwелл), капитално аполегетско дело у два тома, издавач „Сотериа”, 2009.)
2. „Нови завет, савремени српски превод” (библијски ткст,Мирослав Живковић; напомене-тумачења, Јелена Богдановић-Гавриловић), издавач „Међународно библијско друштво” (Интернатионал Библе Социетy), 2010.
3. „Финансијски менаџмент – приручник за мале предузетнике и почетнике”, ТеарФунд (НГО), 2007.
4. Текстови из области езотерије, астрологије и херметизма за издавачку кућу „Метафизика” (спољни сарадник)

Рецензија Радована Влаховића, књижевника и оснивача Банатског културног центра (Жене под мојим кровом)

Жене под мојим кровом је роман, узбудљива сторија исписана руком Јелене Гавриловић која нас већ од самог почетка карактером својих јунакиња уводи у предворје фаустовског раслојавања ауторове душе, како је то пишући Браћу Карамазове Фјодор Михајлович Достојевски чинио у деветнаестом веку. Ако су четири Карамазова заиста четири душе Достојевског, онда су свакако у роману Жене под мојим кровом Јелене Гавриловић њене јунакиње Јефимија, Јованка Орлеанка, Маргарита Николајевна и Розалија, четири личности у сталној дисхармонији једна са другом и у вечном сукобу у овој маестрално, вешто, динамично и на савремен начин испричаној причи која је уједно и синоним за модерну жену која своја мозаичка и сликовита вишегласја и разногласја спаја у контапункт који се очитује у овом роману.

За своје јунакиње ауторка каже да је Јефимија „успела да направи од куће неку врсту амбасаде небеског краљевства и била посве сигурна да је за тако нешто добила налог одозго”. А друга јунакиња Маргарита Николајевна је „неко ко је спреман све да уради за љубав”. Трећа јунакиња је Јованка Орлеанака за коју ауторка каже: „Као мала Орлеанка је била плашљива и преосетљива, могло би се рећи да је таква остала до дана данашњег, само се своје плашљивости и осетљивости плашила више од најгорег непријатеља и дозвољавала је себи да је обузме ратнички жар у тренуцима чистог ужаса”. Четврта јунакиња је Розалија која је прототип класичне патријархално васпитане жене, која живи за мужа, децу, кућу и породицу. Розалија верује у вечно сада и за њу не постоји ни прошлост, ни будућност, она не верује ни у какве апстракције, за њу је живот стално и свакодневно испуњавање породичних дужности које су за њу највећа светиња.

Жене под мојим кровом Јелене Гавриловић је роман са савременом тематиком наше свакодневнице, преко које обично прелазимо не обазирући се на њу. Ауторка нас сјајном динамичном причом, речен.цом препуном слика, дијалозима који се баве вечним темама, води кроз свет супротности, језиком разбокореним и маштовитим, отварајући нам сећања на поливалентност и свечовечност наших природа које вапе за разрешењем наших карактерних и животних супротности са којима се срећемо у сну и на јави у жељи да их једном за свагда разрешимо.

Свакако да ће својом садржином, формом, бриљантним стилом Жене под мојим кровом Јелене Гавриловић наћи пут до читалаца и освојити њихова срца, тим пре што је у питању један духовни ауто-стриптиз у ком се скидају маске како њених јунакиња тако и самог читаоца у жељи да се спозна ко смо, шта смо и какви смо ми то људи у трећем миленијуму.

Читајте Јелену Гавриловић, читајте сами себе. Тако бих препоручио, са великим задовољством, ову књигу.


Рецензија Алне Тодоровић Адетић, преводиоца и есејисте (Хаљина која иде уз Дунав)

Неко се једноставно роди да буде песник или песникиња. Да својим оком види сакривену лепоту невидљиву неком обичном оку, не само у спољашњем, већ и у унутрашњем свету. Да има слободан приступ души. Да пати од стварности. Да потом пажљиво пробраним речима из прадубине свог бића исплете поетске мреже у које се свако од нас повремено уплете. Па опет, има ли ичега на овом свету лепшег од поезије?

У песми је све могуће. Сакрити тајну, а оголити душу, исплакати тугу, а смејати се, летети од понора до светлости, па опет пасти у мрак. Певати о љубави.

Јелена Гавриловић је песникиња љубави, пре свега. А како ништа не може бити веће и значајније од љубави, тако је и трећа збирка песама коју нам је ауторка даровала из дубине свог света глорификација љубави у свој својој целовитости. Лишена патетике, болно искрена и оригинална поетска рафинираност песама својом јачином дуго одзвања у мислима читаоца.

Довољно је прочитати само једну песму из ове збирке, па доживети слику и емоције једне личности у којој обитавају и највиши заноси и најбуднија свест, и тескоба без дна и узлети страсти. Попут Дунава који се улива у Црно море, или две сродне душе које се споје у једну, тако се и све песме Јелене Гавриловић сливају у једну једину тачку. У прибежиште и склониште за којим вапе сва бића овог света. У љубав.

У првом циклусу – „Разбаштињена Грофица од Бунџина“, како песникиња назива себе у једној својој песми, „од кад је света и века“ воли само једног човека, свог Паора, за ког је везана:

„земљом пескушом
И травом жилавом
Као благословом
И проклетством…“

У хаљинама од прашњавих драперија, са њим преживљава сушне године и златна доба, дубоко везана за њега својом чежњом. Оном, парадоксално, узвишеном и лепом тугом за оним ког нема, а има у свом животу.

Чујемо њено лупање срца док је гледамо како игра фламенко у својој песми, сва располућена и „недовршена и замршена“, са црном рупом у трбуху… Маргарита која чека мајстора да је поправи. У надстварности у којој живи, она не уме ништа друго него да сања. Проживела је хиљаду живота. И у сваком од њих је остала жељна свог Паора.

Мириси дуња, магнолије, катрана са далеких пруга, хладноћа реке Нере, слике швапских ајнфора, укус колача са сувим грожђем, орасима и циметом… Сва чула трепере над тим рефлексијима детињства, младости, уплива у зрело доба. У одумирање.

Метафора албатроса је можда емотивно најупечатљивија слика другог циклуса под називом „Женски речник“. У „Антиридној песми за педесет плус“ албатроси „умиру на једном острву“, свако гутајући „своју пластику“. Та болна и животна песма упозорава малу Јелену од пет година о искуствима у човеку и о пролазности времена која праве пукотину у телу и срцу. Пукотину која никада не зарасте. Упозорава је и на то да ће сањати ружне снове. И да ће из дана у дан пукотина бити све већа. То трагично и постепено умирање душе описано је насупрот чаробно лепој слици неба:

„само је звездана мандала над нама неокрњена
Као паукова мрежа
Светлуцава после кише
То ме још радује“

„Више не желим да знам крај
Гледам мандалу
Лепо је бити уплетен у тако нешто
Искричаво, свето
Не питати ништа
Трептати
Иди сада да спаваш, Јелена
Већ сутра ћеш имати педесет година…“

Трећи циклус, „До бола плаво“ испољава најзрелије мисли пустињске принцезе која призива кишу, која је егзистирала у религиозном, па се вратила у световно, доносећи мистичност коју је пресликала на овоземаљске доживљаје.

Она, „која је сањала Орлеанку и осетила њену ватру у телу“, гори по ко зна који пут на истој ломачи, зачуђена

„колико још свете љубави има у њој
Непредвидиве љубави
Која избије изненада, као вулкан…“

Управо то осећање светог присуства доноси утеху у данима бола и искушења,

„Не знате шта значи ослонити се на Његово раме у пустињи
И храмати, све време, са ишчашеним куком
Са стрелом у слабини
Бити на мети дивљих номада
С устима пуним песка уместо воде
А осећати се као Краљица од Сабе.“

Лирски записи рањене Краљице од Сабе одводе нас у велика пространства њеног унутрашњег бића. У њене немире. У тим одама љубави проналазимо искреност која надахњује.


Рецензија Мирослава Алексића – Љубав у свевремену

Читао сам и, ако се тако може рећи, прочитао рукопис нове књиге песама Јелене Гавриловић: „Хаљина која иде уз Дунав“. Доживео сам је као једну целовиту поему о љубави, као животопис, лирски доследан и бескомпромисан. Уживао сам у тој канонади слика, баражној ватри језика, врцавости емоција…

Та девојчица из песме, која ће „сутра имати педесет година”, стигла је до педесетдруге и дочекаће, надам се, и дубоку зрелост Виславе Шимборске, да погледа свет и из тог ракурса. Она која је осетила тај мирис реке која јој се умиљава око струка је неспорна песникиња. У овој поезији се ужива. На моменте ме такла и таслика детињства из швапских ајнфора или ајнфур-капија, како год ко каже. Одрастао сам у таквој прашини, јео из ње, знам све те мирисе и боје, то је и моје детињство. Видео сам и Пешчару и Стару Паланку и Дунав и Белу Цркву – све те слике некада виђене овим очима, опет су оживеле у мени.

Књигу чине три целине, или циклуса: „Грофица од Бунџина“, „Женски речинк“ и седмоделна поема „До бола плаво“.
У првом циклусу је песма која носи наслов „Прича о Пери Бунџину“, нека врста породичног романа. То је песма о пореклу, али и о крхкости представе о сопственом идентитету. Ни у овој, али ни у другим песмама ове књиге, нема ничег окорелог ни овешталог у бићу лирског субјекта. Све тече и све се мења као једна јерменска породица из Темишвара. Неком узајамном осмозом дишу лирски субјекат и свет у који је уроњена свим чулима и вољом. То биће је обилато захватило из ведра женског принципа света. И о чему год да пева, а ово је углавном љубавно песништво, оно тежи да избегне задатост учаурености у егзистенцију и проналази се у принципу свевремености који само поезија може да омогући смртнику. Овај лирски субјекат би истовремено могла бити и Лилит и Ева и Енгидуова милосница и Маргарита Николајевна, а напосе Јелена Гавриловић. У првом циклусу је песма „Од када је света и века“ у којој је готово дословно опеван овај принцип. И сам наслов књиге упућује на однос егзистенције и свевремености. Јер, име реке овде је најмање хидролошки појам. То име надилази време и простор и пропадљивост.

Други циклус „Женски речник“, најобимнији је и најрепрезентативнији. Ако је први циклус нека врста родослова и романа о одрастању, други доноси песме „женског речника“. Ту има изванредних љубавних песама, а неке завређују да се нађу у антологијама најбољих љубавних песама у нашој савременој поезији. Мало ко данас тако раскошно, сочно и пуних уста пева о љубави. Тај степен језичке артикулације еротског је понекад на нивоу праве гозбе.
Да би депатетизовала израз, песникиња понекад флертује са колоквијалним говором, у смислу фактографског, дневног, ноторног, па јој поезија тада заличи на Антићеву, нпр. А има и тог антићевског банатског и циганског.

Поема „До бола плаво“ је у стилском и мотивском смислу у сагласју са прва два циклуса. Ипак, амбициознија је у структурном смислу, а језички прочишћенија и могло би се рећи да је најснажнији и најубедљивији део књиге. Она је уједно и резиме целе збирке, али у најбољем смислу, са готово све самим акцентима. Као кад у трејлеру од два минута видите све иктусе једног филма, сву његову снагу и лепоту.

Нова књига Јелене Гавриловић: „Хаљина која иде уз Дунав“ сигурно је свеж и интересантан песнички догађај. Она би могла, уколико буде услова за одговарајућу рецепцију, да песникињу изведе из сенке на сунце и да јој препознатљивије место у савременом српском женском песништву.

Мирослав Алексић, књижевник
Заменик управника „Матице Српске“ у Новом Саду

Мултимедијални прилози: