ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА ПАНЧЕВО
Читаоница Градске библиотеке Панчево
Четвртак, 11. април, у 19.00 часова
О књизи ће говорити:
- мр Гордана Каровић, археолог и ауторка
- Зоран Миленовић, председник Удружења бродомоделара Панон Панчево
- Дејан Јовановић, сарадник Музеја науке и технике
На конкурсу Секретаријата за културу града Београда 2010. године Удружење „Aqua et Archaeologia” добило је средства за штампање Мапе потопљених бродова београдског акваторијума. У специфичном формату и у промотивне сврхе, на мапи је само наговештена комплексна тема на коју је удружење желело да скрене пажњу – на питање истраживања, интерпретације и заштите археолошке, историјске и индустријске баштине у коритима река које запљускују Београд. Али чак и тај наговештај био је довољан да се схвати да интересовање јавности постоји, као и „скривена” знања, а чланови Удружења су почели да добијају информацијео, нама до тада непознатим, потопљеним пловилима, али и снимке сонаром олупина које се налазе у кориту Дунава и Саве.Идеја која се појавила одмах по изласку Мапе потопљених бродова из штампе – да се илустративни подаци приказани на њој преточе у писану форму, постајала је постепено све занимљивија. Ипак, биле су потребне године да се стекну знања и услови да се то и оствари и да се, као мали допринос познавању богате прошлости Београда и његових дубоко укорењених веза с рекама на чијим је обалама поникао, читаоцима данас преда књига посвећена бродовима који су заувек остали у водама око Београда, али и онима који су тонули, затим вађени, поправљани и поново пуштани у саобраћај, све док коначно нису расходовани у београдским бродарским радионицама.
Разноликост узрока потонућа бродова одредила је основне тематске целине књиге. Најобимније поглавље посвећено је бродовима страдалим током ратних сукоба, али је потребно нагласити да је предметна проблематика, како у овом, тако и у другим поглављима, представљена првенствено кроз судбине бродова трговачке морнарице. Следећа поглавља посвећена су бродовима страдалим услед природних непогода – олујних ветрова и ледених стихија, потом оних који су на дну река завршили након фаталних судара, док су случајеви у којима узроке потонућа није било могуће утврдити представљени кроз пример путничког брода Београд који се једног јутра 1963. године, после дугог живота, нашао на дну Саве у чукаричком зимовнику. Књига започиње бродоломом из 15. века, а завршава се потонућем тегљача Жупа 2020. године. На бродолом из 15. века за сада указује само један бродски топ подигнут с речног дна код ушћа Саве у Дунав, испод Београдске тврђаве који је највероватније заједно с бродом доспео на дно током једне од турских опсада града – 1440. или 1456. године. За сада смо најстарији податак о потонућима због олујног невремена пронашли у 1782. години; траг до бродова потопљених због залеђивања река води нас до децембра 1789, а прво потапање услед судара налазимо тек у 1858. години. Ови рани догађаји обрађени су у мери у којој су постојећи подаци то дозвољавали, за разлику од оних из 20. века који су много боље документовани.
Највећа разарања на рекама донела су два светска сукоба која су у сваком погледу обележила 20. век. Време Првог светског рата представљено је кроз ратну историју пловних објеката трговачке морнарице Краљевине Србије, која у то време није ни имала ратну морнарицу. Расветљена је судбина свих дванаест пароброда Српског бродарског друштва, од којих је готово половина заплењена још два дана пре званичне објаве рата Краљевини Србији. У вихору првог великог светског сукоба живот је завршио и Делиград, зачетник развоја модерног бродарства у Србији. Значајни јубилеј – 160 година од упловљавања Делиграда у његову матичну луку Београд (1863), у књизи је обележен поглављем о овом првом српском пароброду и бродовима који су касније, у његову част, понели исто име. Самоходни теретни брод Делиград, четврти у низу под тим именом, поринут је 16. јула 2003. године и најмодернији је брод који данас плови под српском заставом. Нова и неупоредиво већа разарања на рекама донео је Други светски рат током кога су бродови потапани најпре за време краткотрајног Априлског рата 1941. године, потом нападани и онеспособљавани од стране партизанских јединица за време окупације, да би најзад страдали од савезничких бомби и подводних мина. По завршетку рата, корита Дунава и Саве била су загушена стотинама потопљених пловила.
Књига о бродовима не би се могла ни замислити без прича о људима који су свој радни век посветили речном бродарству и неретко бивали жртве свог позива. Зато нам је било важно да прибележимо сваки пронађени податак о капетанима, крмарима, машинистима, морнарима, ложачима и другим бродарима које „велика историја” ретко спомиње. С пијететом према њиховим сенима, остајемо у нади да ће њихови потомци кроз сећања и сачувана документа омогућити да се њихове биографије једног дана употпуне.
Осим доступне архивске грађе и литературе коришћени су и резултати теренских истраживања добијени недеструктивним истраживачким методама: хидрографским и геофизичким мерењима, археолошком проспекцијом која је обављена на појединим локацијама са остацима потопљених пловних објеката, анализом подводних видео-снимака, као и интервјуима са рониоцима и аласима. Како би се оплеменила и учинила занимљивом широкој читалачкој публици, књига је обогаћена бројним илустративним прилозима: цртежима и фотографијама бродова, људи и догађаја, архивским документима, подводним снимцима и графичким приказима резултата снимања речног корита
Извод из рецензије:
Историја пловидбе је једна од оних, условно речено, општих тема, које прожимају готово читаву људску историју. Због тога је и свака прича о пловидби широка и неодвојива од свега што је човјечанство прошло у својој историји – од ратова, криза, глади, болести, напретка технике и свега осталог што је људску историју учинило баш таквом каква јесте. Ваљда су зато истраживања пловидбе како морима, тако и ријекама, и у српској науци, мада знатна, ипак недовољна и оставила су много празнина и непознаница, а у исто вријеме пружила и много прилика за нека нова истраживања неким новим генерацијама српских научника.
У плејади личности које су се бавиле српском пловидбом, а нарочито ријечном, мало која је дала толики допринос као Гордана Каровић. Приљежно је сакупљала богато културно наслеђе везано за пловидбу на ријекама и спашавала од уништења документа и артефакте. Срећа је да је њен вишегодишњи рад каналисан и у виду монографије која сада излази пред читаоце. Књига Заувек у Београду: изгубљени бродови не говори само о Београду, па ни само о бродовима, нити су у питању тек неки „прилози познавању историје пловидбе”. Ова књига је много више од тога. Она је свједок трајања, историјских континуитета и дисконтинуитета, грађења и рушења, живота и смрти, успјеха и неуспјеха. Боље рећи, ова књига дубоко задире у цјелокупну историју Србије, пратећи преко ријека и бродова оно кроз шта су пролазили њена престоница и, уопште, држава и народ.
др Милан Гулић, научни саветник, Институт за савремену историју, Београд
Кратка биографија аутора:
Гордана Каровић је по образовању магистар археологије, а по занимању кустос збирки водног саобраћаја Музеја науке у технике – Београд.Посао, али и љубав према роњењу, развијена у младости,водили су је на археолошке локалитете по рекама Србије – Дунаву, Сави и Тиси, али и на Јадран, Балтик, Црно и Средоземно море.Један је од оснивача и председник Удружења „Aqua et Archaeologia”.
